Optimalan rok za jesenju setvu pšenice je, kako je zapisano u stručnoj literaturi, od 5. do 25. oktobra, a moguće je i do 10-15. novembra, uz značajno smanjenje prinosa. Međutim, posle naglih klimatskih promena, posebno posle ovogodišnje suše, koja je trajala dva-tri meseca sa tropskim temperaturama, mnogo toga može biti izmenjeno.
Sredinom septembra naše njive natapale su obilne kiše od preko 30 litara po kvadratnom metru, što će povoljno uticati na uobičajenu predsetvenu pripremu. Naredni period je potpuno neizvestan. Istovremeno, ratari se suočavaju sa visokim cenama semena, mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu biljaka, goriva i drugih uobičajenih troškova. Otuda je vrlo nezahvalno prognozirati kolike površine će zauzeti „hlebno žito“ ove jeseni, iako je odličan predusev u neophodnom plodoredu. Na mnogo toga najveći uticaj imaće kretanja na tržištu. Lane je pod pšenicom bilo zasejano 625.000 hektara, sa kojih je ove godine požnjeveno 2,9 miliona tona, što je za oko 16 odsto manje nego prethodne sezone. Očekivanja ratara da će, nakon loše godine, otkupne cene biti u porastu – nikako da se ispune. Naprotiv, sredinom septembra na Produktnoj berzi u Novom Sadu ponderisana cena merkantilne pšenice iznosila je samo 20,66 dinara za kilogram, što ne pokriva dotadašnja ulaganja. Otuda je bio sasvim logičan zahtev Zadružnog saveza Vojvodine da Vlada Srbije proglasi elementarnu nepogodu, što bi trebalo osetno da smanji ili čak ukine uobičajena davanja državi.
Jedna nevolja ne ide sama. Još krajem prošle godine zaoštrilo se i pitanje sve većeg učešća semena sa tavana u setvi ozime pšenice, kod koje je to moguće, jer se radi o samooplodnoj biljci. Zastupljenost „tavankuše“, kako se procenjuje, poslednjih godina iznosi čak oko 60 odsto, što stvara mnoge probleme u otkupu, preradi i izvozu. Računice stručnjaka ukazuju da je to vrlo nepovoljna okolnost, čak naisplativa. Nedeklarisano seme nije selektirano, zaprašeno, u zemljište unosi sve bolesti iz neuslovnih skladišta. Najčešće ne postoji provera klijavosti semena kod ovlašćenih laboratorija, pa se teško mogu odrediti optimalne količine semena, gustina setve i drugi parametri koji određuju prinose i kvalitet budućeg semena. Na njivama se umnožavaju korovi, pa je neophodno obimnije korišćenje herbicida, prinosi bivaju manji i još mnogo toga što ne ide naruku ratara prilikom predaje otkupljivačima.
– Troškovi setve su sve veći, pa ratari moraju da se prilagođavaju smanjivanjem ulaganja u reprodukcioni materijal i u sužavanje agrotehnike – kaže prof. dr Đorđe Krstić, direktor Departmana za ratarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, i dodaje:
– Svojevremeno je odnos cena merkantilne i semenske pšenice bio 2:1, sada je to dvostruko nepovoljnije za ratare. Troškovi proizvodnje se mogu pokriti prinosom od 3 do 3,5 tona po hektaru, a ukoliko se ne ispoštuju sve agrotehničke mere, uz korišćenje sertifikovanog semena, teško da se može ostvariti povoljan rezultat. U Bačkoj i Sremu je tradicionalno zastupljen plodored sa pšenicom, kukuruzom i šećernom repom, a u Banatu su najčešći pšenica, kukuruz i suncokret. Obim setve će delom zavisiti i od zastupljenosti uljane repice, čije je učešće u zamahu. Najavljena subvencija od 17.000 dinara po hektaru za kupovinu i korišćenje sertifikovanog semena, svakako, ima mnogobrojne prednosti. Prema poslednjim informacijama iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, lako je moguće da ovogodišnja proizvodnja na našim njivama ne bude okarakterisana kao da je ostvarivana u uslovima elementarne nepogode. Drugim rečima, to bi značilo da poljoprivrednici neće biti oslobođeni mnogih državnih dažbina. Proizvođači se upućuju na dugotrajnu i komplikovanu proceduru preko lokalnih samouprava i drugih institucija. Istovremeno, nedvosmisleno se ukazuje da će odluka o raspisivanju konkursa za isplatu 17.000 dinara po hektaru za kupovinu sertifikovanog semena, na osnovu predočenog računa o kupovini, biti krajem oktobra, odnosno nakon rebalansa budžeta za 2024. godinu i izmene Zakona o podsticajima u poljoprivredi. Nije teško zaključiti da će tada najavljene subvencije za korišćenje sertifikovanog semena stići kasno. Sasvim je izvesno da proizvodnja hrane pod otvorenim nebom ima veoma malo načina da na to utiče, pa su bitne odgovarajuće mere agrarne politike.
Poljoprivreda ima svoja vremenska ograničenja, pa se odlučujuće odluke države moraju doneti odmah posle žetve, ako ne i ranije, a ne posle jesenje setve kao sada. Nadležne državne strukture morale su to da znaju i da blagovremeno preduzimaju odgovarajuće korake. U našoj ukupnoj poljoprivredi mora postojati siguran i savestan domaćin koji će stvarati uslove za opstanak svih „od njive do trpeze“. Neće biti lako. Učinjen je izuzetno loš korak u vreme tranzicije, kada je celokupna prerađivačka industrija privatizovana bez učešća primarnih proizvođača i zadruga, kao njihovih asocijacija. Nastala je ogromna suprotnost intertesa, pri čemu otkupljivači u svojim rukama drže i kantar i novac. Slična privatizaciona struktura postoji i u agrarno razvijenim državama, na koje nastojimo da se ugledamo. Ali tamo se jaz prevazilazi donošenjem zakonskih rešenja, što će voditi računa o održivom opstanku svih udruženih učesnika u lancu proizvodnje, prerade i prometa hrane.
Nije nikakva novost da je neophodna jasna i argumentovana strategija za sve ono za šta, prvenstveno država, može i mora da stvara odgovarajuće dugoročne uslove. Jesenja setva je kalendarski početak proizvodnje na njivama. Međutim, pravi, sportski rečeno, „niski start“ je mnogo ranije. Treba početi od toga šta i koliko zasejati na jednom od najkvalitetnijih zemljišta u Evropi i postići najveći ekonomski efekat, a da to ne utiče na degradaciju setvenih površina. Istovremeno, valja dobro proučiti i proceniti naše mogućnosti izvoza, domaće prerade i potrošnje svega što nastaje u poljoprivredi. Setva pšenice je izuzetno važna zbog prihoda ratara, plodoreda, poboljšanja strukture zemljišta, prehrambene sigurnosti građana i mnogih drugih okolnosti. Pšenica daje najmanji prihod po jedinici površine u odnosu na druge useve, pa valja intenzivno raditi na podizanju njenog kvaliteta, prvenstveno upotrebom deklarisanog semena. Predlog državnog podsticaja od 17.000 dinara po hektaru je samo deo neophodnih aktivnosti. Signal o količinama i kvalitetu pšenice moraju da daju izvoznici i proizvođači testenina. Njih treba da slede proizvođači semena, mlinari i drugi u lancu učesnika, na osnovu ugovorenih odnosa, čime bi cenovno motivisali ratare. Uvoz roba, koje mi možemo da proizvedemo, ne bi smeo da postoji bez preke potrebe. Pri tome, ne treba izostaviti poznatu ulogu i značaj stočarstva, koje mora imati gotovo istovetan put od izvoza, prerade, proizvodnje do potrošnje.
