Eksplozija na reaktoru broj 3, na nuklearnoj elektrani u Černobilju desila se 26. aprila 1986. godine i do danas je najveća nuklearna nesreća u istoriji. Iako je od tragedije prošlo bezmalo 4 decenije, mnoge njene tajne nisu otkrivene do danas.
Prvi na udaru radijacije iz otvorenog reaktora našli su se vatrogasci koji su došli da gase požar. Oni nisu bili upoznati sa opasnošću niti su bili adekvatno opremljeni za ovakav izazov. Zapravo, njima je rečeno, u cilju zataškavanja katastrofe, da gase požar na krovu i da ne postoji opasnost od zračenja.
Svega nekoliko trenutaka nakon uzlaska na teren, nesrećni vatrogasci počeli su da pokazuju prve znake radijacijske bolesti – povraćanje, gubitak svesti i opekotine na koži. Svega nekoliko sati potom transportovani su u vojnu bolnicu u Moskvi na lečenje. Međutim, u bolnici nije bilo mesta za sve; njih 13 „srećnih“ ostaće na lečenju u Moskvi. Njih 11 za koje nije bilo mesta poslati su za Kijev…
Vatrogasce koji su primili ogromnu količinu radijacije, u Mosvi će lečiti američki lekar Robert Gejl metodom koja se tada smatrala progresivnom. Oni sa „manje sreće“ u Kijevu će lečiti najpoznatiji sovjetski radiolog Leonid Kindzelski.
Akutna radijacija je bolna smrt, jer u kratkom vremnskom intervalu uništava ćelije, a potom se raspadaju organi… Smrt je gotovo izvesna uz velike bolove koje čak ni morfijum ne može da ublaži.
Nad vatrogascima smeštenim u Moskvi korišten je Gejlov metod – transplatacija koštane srži. Pronađeni su donori koštane srži koji su bila kompatibilni sa vatrogascima, a onda se čekalo čudo.
U istom trenutku, kijevski lekari su vatrogasce lečili na potpuno drugačiji način. Uprkos preporukama moskovskih lekara, Leonid Kindzelsk je odbio da koristi taj metod lečenja. Doktoru je smetalo što se lečenje akutne radijacije potpuno podudara sa lečenjem akutne leukemije nakon terapije zračenjem. 1986. godine, kijevski radiolozi nisu mogli da se sukobe moskovskim lekarima koji su u to vreme bili cenjeni kao vrhunski i vodeći u SSSR-u.
Ali Kindzelski je ipak radio po svome: Koštanu srž donora presadio je intravernozno, ne ubijajući koštanu srž donora. Dakle, dok je proces ponovnog zasađivanja – započinjanja – odbacivanja koštane srži davaoca prolazilo kroz svoj ciklus, sopstveni sistem za formiranje krvi je dobio prekid i počeo da deluje sam od sebe.
Pored ove razlike u lečenju, postojala je još jedna:
„…. oprali smo ih. Ne kao u Moskvi, samo pod tušem! Prali smo ih intravenozno, danima, ispirajući iz njihove krvi sve što se moglo isprati,“ pisala je Ana Gubareva, kijevski onkolog uključen u lečenje vatrogasaca u svojim memoarima.
Na kraju bilans je za Moskvu bio poražavajući – od 13 vatrogasaca lečenih u Moskvi svi su umrli. Od 11 vatrogasaca lečenih u Kijevu svi su preživeli. Zvanično saopštenje sovjetskih vlasti bilo je krajnje kontradiktorno –
„Kijevski pacijenti su primili mnogo niže doze zraženja od onih koji su lečeni u Moskvi.“
To, naravno, nije bilo tačno: svi pacijenti su bili iz iste vatrogasne jedinice i zajedno su došli na mesto nesreće i primili iste nivoe radijacije.
Godinama potom, metode lečenja američkog lekara Gejla prepoznate su kao pogrešne i nehumane, kao i to da je vršio eksperimente nad ljudima a ne da ih je stvarno lečio.
Leonid Kindzelski ostao je u senci stroge sovjetske cenzure i za svoj uspeh nije dobio nikakve nagrade niti pohvale. Do penzije je ostao skroman lekar kroz čiju ordinaciju su prošle na stotine pacijenata. Samo jedan od njih je preminuo…
Kolika je radijacija koju su pretrpeli vatrogasci te tragične noći, možda najbolje govori priča o njihovoj odeći koja se još uvek nalazi u potrumu medicinske ustanove u Pripjatu. I dalje iz nje izbija smrtonosna radijacija, koja će za ljude biti opasna još 300 godina.
Pročitajte još:
