KIKINDA – Suvača je jedna od mnogobrojnih istorijskih osobenosti Kikinde i od neprocenjivog je značaja za taj grad ali i celu Srbiju. Suvača je jedini sačuvani suvi mlin na konjski pogon u Srbiji.
U Kikindi je nekada bilo čak 51 suvača. Sada postoji samo jedna koja je sagrađena 1899. godine, a radila je do 1945 godine.
Mlinovi na konjski pogon bili su poznati još u vreme starog Rima, a sem konja u oskudnim godinama, pokretali su ih i ljudi. Ova vrsta mlina je karakteristična za Panonsku ravnicu.
Prema podacima iz Poljoprivrednog muzeja u 19. veku ih je bilo oko 50.000 u Panonskoj niziji.
Od nekoliko desetina hiljada, preostale su svega tri suvače u Evropi – u Kikindi, Sarvašu (Mađarska) i Otoku (Hrvatska).
Ovaj jedinstveni spomenik srpske arhitekture je gradilo 30 zadrugara, koji su celokupnu građu i delove suvače kupili u Padeju i preneli je u Kikindu. Objekat je prizeman, priljubljen uz tle, proporcionalnih dimenzija.
Njegova arhitektura je jednostavna. Izraz je čiste funkcije, bez estetskih pretenzija, jedinstven zbog vidljive krovne konstrukcije. Ona je kružne osnove, formirane od 14 opekom zidanih stubova koji nose dominantnu krovnu konstrukciju u obliku višestrane piramide u funkciji pogonskog prostora, i pravougaonog dela podeljenog na mlin i mlinarevu sobu.
Krovna konstrukcija je drvena, prekrivena biber crepom. Mlinski prostor je pravougaone osnove, sa krovom nižim od krova suvače.
Suvača se sastoji iz jednog kola, za čije se paoce uprežu konji. Od broja konja zavisila je brzina, odnosno količina samlevenog žita.
Konji su se kretali u krug i obrtali su veliku drvenu osovinu, koja ima od 212 do 516 drvenih zubaca.
Veliki obrtni točak suvače prečnika je oko 12 metara i naziva se popa. Za samo jedan par upregnutih konja, suvača je mogla da samelje 100kg pšenice na sat.
Staza od cigala, kojom su se kretali konji, posipana je peskom, jer je većina pomeljara bila siromašna, pa je dovodila nepotkovane konje.
Istoričari kažu da se u kikindsku suvaču uprezalo najviše 12 konja. Na krajevima paoci su spojeni za kola, koja preko sistema zupčanika, okreću dva para kamenja za meljavu. Od meljave se dobijalo najfinije belo brašno.
Takođe, kaže se da je ovo brašno za oko 15% bilo skuplje od drugog i da je korišćeno čak i na Bečkom dvoru.
Pored žitarica mlela je papriku, ređe biber i cimet.
U suvači su stalno radila dva čoveka, suvačar i gonič konja. Broj goniča povećavao se sa brojem upregnutih konja. U kriznim vremenima, veliko kolo u suvačama su pokretali ljudi.
Mlinarev stan čini soba, kuhinja i ostava. Pod je od nabijene zemlje, a zidovi od naboja.
Suvača je bila i mesto druženja ljudi, pa su često igrali društvene igre i vodili duge razgovore dok su čekali da se samelje brašno.
Suvače su u Kikindi građene pre vetrenjača. Za razliku od zgrada iste namene (vodenica i vetrenjača) sa pogonom zavisnim od prirodnih uslova (vode i vetra) suvača primenom životinjske snage omogućava slobodan izbor lokacije i nesmetan stalni rad.
Pod naletom industrijalizacije, stvaranjem parnih mlinova krajem 19. i početkom 20. veka suvače polako nestaju.
Suvača je pod zaštitom države sa najvišim stepenom kulturne zaštite, kao kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Suvača je restaurirana pre dve godine sredstvima Evropske unije i Ministarstva kulture Republike Srbije i sada turisti mogu da je obiđu i saznaju nešto više o ovom jedinstvenom mlinu.
Model suvače nalazi se i u Narodnom muzeju u Kikindi gde možete demonstrirati njen rad i videti kako je to nekad izgledalo.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
