Jazavac je često pred sudom (ne)stručne javnosti zbog stereotipa koji uporno i dugo prate tu zanimljivu i ne mnogo vrednu divlju životinju. Najstarije i najfantastičnije verovanje koje se vezuje za jazavaca je uverenje da je to najveći „lopov“ u svetu divljači.
Po narodnom predanju, grupa jazavaca uđe u njivu kukuruza, okrenu se na leđa i tako, po sistemu, od šape do šape, kradu klipove kukuruza koje deponuju u jazbini. Sledeće predanje kazuje da jazavci nikada ne izlaze iz jazbina dok je pun mesec da ih ne bi otkrili u krađama, koje tobože obavljaju u kokošarnicima i po čardacima seoskih domaćinstava. Jazavac je često i pred lovačkim sudom, jer se vode duge i uporne polemike da li ga treba loviti ili držati u režimu zaštite kao ugroženu vrstu.
Udoban podzemni stan
Ako ostavimo neosnovana verovanja po strani, može se konstatovati da se radi o izrazito noćnoj životinji, koja čitav dan provodi u jami gde se odmara, a kao izraziti noćni lovac tek kada padne mrak oprezno izlazi. Jazavac (Meles meles) živi u čitavoj Evropi, a najčešće je nastanjen po šumama, ređe u planinskim krajevima. Osobina te životinje je da snažnim savijenim kandžama, u strani šumovitog brežuljka, kopa jamu dubine oko dva metra od površine zemlje, sa ulaznim rovovima od pet do deset metara.
Veoma je oprezna životinja, jer iskopa od četiri do osam hodnika koji služe za provetravanje, ali i bekstvo u slučaju opasnosti, a jazbine su po pravilu veoma čiste i uredne. Glavni deo jame – kotao je najveći i tu jazavac nanese mahovine koja mu služi kao odlična prostirka, posebno kada ima mlade. Jazavac je među najurednijim životinjama, jer ako mu kojim slučajem jamu zauzme lisica, on kasnije neće da uđe u nju, zato što je prethodni stanar ostavio nered.
Snažan i trom
Ovu divlju životinju karakteriše snažno, čvrsto i zdepasto telo sa debelim vratom i duguljastom glavom, koja se završava njuškom, a krase je sitne oči i malene jedva vidljive uši. Jazavci su visoki najviše do 40 centimetara i dugi do 75 centimetara. Stariji primerci u jesen teže i do deset kilograma, imaju zdepasto telo koje se završava repom, a noge su kratke i opremljene jakim i dugim noktima, kojima kopa zemlju i napada plen. Dosta su tromi i ako se vide u šumi (obično noću), prepoznaće se po svojevrsnom geganju i bauljanju po visokoj travi.
Veliki je oportunista kad je u pitanju hrana i pravi je svaštojed. Hrane se svim što mogu naći u prirodi, od korenja šumskog bilja, raznim bubama, miševima, jajima, zmijama, gušterima, a rado hvata mladunce divljači, kao i ranjene jedinke, zbog čega je nekad uvršćen u red štetočina. U jesen jazavac jede otpalo voće, šargarepu i repu, a vinogradarima nanosi izvesnu štetu, jer šapama kida grožđe i to mu je svojevrsna poslastica. Jazavac tromo i relativno sporo hoda, posebno u jesen kada se toliko podgoji i najede da se jedva pokreće. Naslage sala u toku hladnih meseci dobro dođu, jer poput medveda prespava zimski san i tek u proleće izlazi iz jazbine.
Savestan roditelj
Svadbena igra počinje u kasno leto i varira od najtoplijih meseci jula i avgusta pa do oktobra, kada se u skloništu ženke može naći po nekoliko mužjaka koji žele da ostave potomstvo, a polno su zreli kada navrše dve godine. Oplođena ženka čeka početak marta da se okoti, a na svet obično donese od tri do pet mladunaca.
Mali jazavci su slepi oko četiri nedelje, a specifični su po tome što im majka masira stomake, jer tek nakon trideset dana života mogu sami da prazne creva. Majka je savestan roditelj i, pošto male jazavce odbije od dojenja, donosi im u jamu crve, korenje, sitne glodare sve dok ne počnu sami da nabavljaju hranu. Majka napušta jazavčiće u petom mesecu života, kada su dovoljno ojačali da mogu sami da se snalaze u prirodi.
Lov na jazavca
Jazavac je do pre nekoliko godina bio u režimu trajne zaštite na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, ali je po proceni stručnjaka dovoljno rasprostranjen da je lov na njega dozvoljen. Prema lovnom kalendaru, ova divljač je van lovostaja od prvog jula do 29. februara, a lov se obavlja lovačkim puškama neolučenih cevi u standardnim lovačkim kalibrima (12, 16 ili 20). Nekada se jazavac najčešće lovio jamarenjem sa psima ili postavljanjem zamki ispred njegovih jazbina. Trofej jazavca je lobanja, a svetski prvak je primerak odstreljen u Češkoj 1991. godine, koji je ocenjen sa 24,35 CIC poena. Kod nas je u lovištu Velika reka, kojim gazduje Lovačko udruženje „Srna“ iz Vitoševca, 2007. godine odstreljen trofej u zlatnoj medalji, dužine od 14,40 cm, a širine 8,60 cm, dok je ukupno trofej ocenjen sa 23,00 CIC poena.
Najosetljiviji deo na telu jazavca je nos, a prema priči starijih lovaca ta životinja se lako lovi kada se udari u njušku, ili kada ga pas ujede za taj osetljivi deo. Iako jazavac nema cenjeno krzno, i od njega se ne prave bunde ili šubare, dlaka te divljači se obilato koristi za pravljenje najfinijih slikarskih četkica. Takođe je u narodnoj medicini izuzetno cenjena jazavčeva mast, jer se smatra da se njenim korišćenjem uspešno i brzo leči kašalj, posebno kod dece. Prema svedočenju ljubitelja gurmanskih specijaliteta od divljači, meso jazavca je veoma uskusno, posebno ako se znalački pripremi kao gulaš, kada se tajnim lovačkim začinima i tehnikama meso omekša i prirodni mirisi neutrališu.
