Hmelj (Humulus lupulus L.) je jedna od najunosnijih ratarskih kultura. U Srbiji se najviše gaji u Bačkoj, ali na mnogo manjim površinama nego što je to bilo nekada, uz prosečan prinos šišarica od oko 1.500 kg po hektaru.
Kao dvodoma biljka gaji se radi ženskih cvetova skupljenih u cvasti šišarice, koje se najviše koriste u industriji piva. Hmeljno brašno, odnosno žuti prašak iz šišarica daje pivu karakterističan gorak ukus i aromu i služi kao važno antiseptičko sredstvo.
U farmaceutskoj industriji šišarice se koriste za proizvodnju lekova, dok se neznatna količina upotrebljava u pekarstvu za spravljanje kvasca. Žetveni ostaci, stabla i listovi mogu da se siliraju za stočnu hranu ili se upotrebljavaju kao sirovina za preradu u kompost.
U našoj zemlji, hmelj se prvi put gaji od 1770. godine u okolini Bačkog Petrovca gde se i danas nalazi centar našeg hmeljarstva.
Nega i rezidba hmelja
Nakon završene berbe, jednogodišnju lozu (stabla) treba odseći na jedan metar visine. Ubrzo zatim, obavi se đubrenje polovinom fosfornih i kalijumovih đubriva i ore, a istovremeno sa oranjem izvede ogrtanje (zagrtanje) stabala. Obrada međurednog prostora zemljišta obavlja se tanjiračama, rotofrezama ili diskosnim plugovima.
Rano u proleće obavlja se đubrenje preostalom polovinom fosfornih i kalijumovih đubriva i 1/2 azotnih đubriva, te se odmah izvodi odgrtanje stabala hmelja ručno. Nakon odgrtanja režu se jednogodišnja stabla (izdanci) sa čokota hmelja, tako da se samo pri glavi ostavi tri do četiri izdanka i rezidbom ostavi po jedno kolence izdanka sa okcima (pupoljcima).
Rezidba može da se izvede na jesen i iznad pet stepeni celzijusovih, ali se u našim uslovima praktikuje u rano proleće. Orezane glave čokota pokriti sa 4 do 5 cm suve zemlje da bi se zaštitile od isušivanja. Treba napomenuti da ručnim odgrtanjem sloja zemlje motikom oko i sa glave čokota odstranjuju se i podzemna stabla, odnosno „vukovi“.
Kada mladari ili nova jednogodišnja stabla dostignu dužinu 30 do 40 cm postavljaju se oslonci od kanapa od konoplje ili sintetike koji se na konstrukciju hmeljarnika nabacuju kopčama. Posle usmeravanja na oslonac ostavljaju se dva do tri stabla, a ostala odstranjuju rezidbom.
Obavezna prihrana azotom pred cvetanje
Stabla, kada porastu 1,5 m dužine, treba ogrnuti (zagrnuti) radi izbijanja adventivnih korenova. Drugo zagrtanje je kada stabla dostignu visinu konstrukcije, a tada stablo uputiti po debeloj žici da se uvija do sledećeg stabla, a zatim mu zakinuti vrh.
Iz pazuha listova stabala obrazuju se zaperci prvog reda, a iz ovih zaperaka zaperci drugog reda na kojima se obrazuju cvetovi. Sa svakim zagrtanjem stabala, koje se obavlja najčešće dva puta, obavlja se prihranjivanje azotom, a obavezno je pred cvetanje hmelja.
Hmelj redovno napadaju određene bolesti i štetočine. Od bolesti je najopasnija plamenjača, a od štetočina crveni pauk. Protiv njih se mora voditi organizovana borba u toku čitave vegetacije. U sušnim predelima, ova kultura često nema dovoljno vlage za normalan razvoj, te je obavezna mera navodnjavanje.
