Ovaj tužan događaj neće proći nezapaženo. Njihova neustrašiva borba za pravdu i slobodu već je našla svoje mesto u pesmama koje će odzvanjati kroz vekove, a njihova imena će se sa poštovanjem izgovarati uz imena prethodnika, od Miloša Obilića do heroja sa Košara. Na društvenim mrežama širom Srbije i celog sveta, Srbi s tugom ali i s ponosom iskazuju poštovanje ovim novim Obilićima, čuvarima vekovnih ognjišta.
Zov predaka im nije dozvolio da slušaju plač srpske dece
Iako su znali da je protiv njih višestruko nadmoćniji neprijatelj, u ovim srpskim herojima vrila je srpska junačka krv, zov predaka i Svetog kneza Lazara koji poručuje: „Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim!“
A imali su mnogo toga da brane. Svoju decu, porodice, prijatelje, vekovna ognjišta i svaki pedalj srpske zemlje na kojoj su rođeni. Imali su da brane sve srpske mališane, pa i one na koje su isti oni pripadnici Kurtijeve „policije“ koji su sada njih ubili, pucali na Badnji dan.
Tužan je bio jučerašnji dan
Jedan brat ostao sam.
Jedna majka celu noć nije spavala,
Jer se svom sinu nadala.
I Bog je noćas pustio suzu,
Nebo se otvorilo,
Ko zna gde se naš vojnik
od kiše sklonio.
Dok je majka tiho govorila:
„Bože samo da ne bude rata“,
Mala devojčica je uplakano rekla:
„Ko zna gde je moj tata“.
Dok mi molimo Boga da niko
ne upadne u njihove ruke,
Zatvorenik moli da mu skrati muke.
Tužna je noć bila iza nas,
Naš mladić poginu mlad.
Za otadžbinu je galvu dao,
Još jedan je junak na Kosovu pao.
Zašto nam dirate Svetinje,
zar se nimalo ne plašite Boga.,
Veruj, sve će doći na svoje,
Samo veruj u Boga.
Naspram sebe, srpski junaci su imali Kurtijeve specijalce, osvedočene zlikovce od kojih se mnogi i danas hvale time što su bili pripadnici terorističke tzv. OVK. Ali, glavno obeležje heroja i jeste da savladaju strah i osmehnu se smrti u lice. Ustali su i jasno poručili Kurtiju i njegovim zločincima da više neće dozvoliti maltretiranje svoje braće i sestara.
Ponovo su Kosmetom odjeknule reči velikog vladike Petra II Petrovića Njegoša: „Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka; al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!“
I opravdali su svoje srpsko ime i prezime. Hrabro padajući u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, braneći svoj kućni prag i najmilije, ovi vitezovi su zaslužili da ih se sećamo zauvek, baš onako kako je i Njegoš govorio: „Blago onome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“
Srbija će pobediti
Reakcija onih koji su od Srbije oteli najsvetiji deo naše teritorije i poklonili ga onima koji znaju samo da ruše manastire i crkve stare vekovima, bila je očekivana. Po ko zna koji put žrtve su proglasili zločincima. Ali od njih se drugo nije ni očekivalo. Isti oni koji su vekovima terorisali narode širom sveta ne znaju, i ne mogu da shvate, šta je želja za slobodom.
Ne mogu oni da shvate ni herojstvo Miloša Obilića, Stevana Sinđelića, Milana Tepića, pa ni novih kosovskih vitezova koji su položili svoje mlade živote braneći srpsku čast i svetu zemlju.
I baš zato što to ne mogu da shvate, u ovoj dugoj borbi su osuđeni na poraz, a Srbija će kad-tad, na kraju, pobediti!
Nama, kao ponosnim sunarodnicima div-junaka iz Banjske ostaje da ih ne zaboravimo i da i svojoj deci i potomcima prenosimo sećanje na hrabre mladiće koji su bili spremni da žrtvuju i svoje živote kako bi odbranili svetu srpsku zemlju.
