U prvom delu teksta bilo je reči o počecima i genezi dinastije Habzburg. U ovom II delu objasnićemo dešavanja i okolnosti koje su dovele do krunisanja prvog Habzburga za kralja Nemačke. Bio je to sin Alberta IV, Rudolf IV, odnosno Rudolf I Habzburg (1218-1291).
Uzrok njegovog postavljanja za kralja vezan je za delovanje pape Grgura X, kao i posebnim odnosima koji su vladali između velikih zemljišnih gospodara i samog kralja Nemačke toga vremena.
U želji da ukine interegnum (period između dve vlasti, međuvlašće) koji je trajao od smrti cara Fridriha II Hoenštaufa (1250-1272. godina), i povede rat protiv Arapa, papa je stremio ka izboru novog Nemačkog cara. Novi car je trebao da obezbedi miran poredak u zemlji kako bi vojska nesmetano mogla da krene putem istoka.
U to vreme, nemački izborni kneževi, bilo ih je pet, smatrali su kralja za (primus inter pares) prvog među jednakima. Plašeći se da ne izgube bogatstvo i vlast izborni kneževi su bili izuzetno oprezni pri izboru novog kralja. Naročito bi im smetala jaka ličnost, sa velikim posedima zemlje, koja bi mogla da ih ugrozi i centralizuje vlast. Ukoliko bi se desilo da car ojača i počne da ugrožava interese ove male skupine, ubrzo bi bio smenjen, a na njegovo mesto bi bio biran vladar iz druge dinastije.
Jedan od petorice, i pretedent na presto, sa pravom izbora, bio je češki kralj Otokar II Pšemislav.
Pored titule izbornog kneza, od cara Fridriha II, biva darivan titulom naslednog kralja.
Vladao je Češkom, Moravskom, Šleskom, a nakon babenberškog nasledstva gospodari Štajerskom, Kranjskom, Karantanijom i Istrom sa izlaskom na Jadransko more.
Zbog veličine poseda kojima je gospodario, Otokar je slovio za najmoćnijeg izbornika u Svetom rimskom carstvu. Zemljama kojima je vladao bile su bogate srebrom. Njegova vlast je bila čvrsta i organizovana, za razliku od teritorija na kojima su gospodarili njegovi rivali i na kojima je vladala, gotovo, feudalna anarhija. Njegov izbor za cara nije odgovarao ni papi ni ostalim izbornim kneževima, a obzirom da nije bio German već poreklom Sloven njegov izbor nije dolazio u obzir.
U opisanim okolnostima, na stranu Rudolfa IV, stao je nirberški grof Fridrih Colern (kasnije, izuzetno poznata porodica, Hoencolern). Fridrih će hvaliti Rudolfa kao i samu porodicu Habzburg.
Smatrao je da su dovoljno bogati, sa dobrim rodbinskim vezama, i da kao takvi uživaju ugled među nemcima. Colern se zalagao da Rudolf bude izabran za kralja.
Ovakva podrška bila je podstaknuta prethodnim učešćem Habzburga u ratovima protiv pape, a na strani Hoenštaufa.
Bez učešća kralja Češke, i nemačkog izbornog kneza, Otokara II, 01.oktobra 1272. godine, u Frankfurtu, Rudolfa IV jednoglasno biraju za kralja Nemačke kao Rudolfa I.
Samo krunisanje desiće se dvadesetak dana kasnije 24.oktobra 1272. godine.
Nakon proglašenja za kralja papa je u Rimu trebao da ga kruniše za cara. Ipak, pod jakim pritiskom Francuske, papa će odbiti da ga ovenča carskim dostojanstvom. On će primorati Rudolfa da se odrekne carskih prava u Rimu i da se mane svih pretenzija na papske teritorije. Takođe ga je obavezao da započne novi rat protiv Arapa u Svetoj zemlji.
Rudolf I je prvi nemački vladar koji se na Nirnberškom carevinskom veću obratio na Nemačkom jeziku. Smatra se da ovo nije učinio iz samosvesti, kao Nemac, već iz razloga nepoznavanja Latinskog jezika. Bez obzira na veliku moć, Rudolf je održao obećanja dato papi, i nije izvršio pohod na Rim.
Inače, to je bila uobičajena praksa prethodnih vladara, da na silu stiču svoja carska doststojanstva, maltretiraju pape i tako bivaju rukopolagani za careve „Svetog rimskog carstva nemačke naradnosti“. Praksa je bila i otimačina, papskih teritorija koje im nisu bile pripadajuće.
Legitimno stupivši na presto, Rudolf I se pozabavio uređenjem sopstvene zemlje. Uz saglasnost pokrajinskih kneževa radio je na postizanju mira u Nemačkoj. Takođe je reformisao pravo carevine na ubiranje poreza po gradovima. U okolnostima, koje su od kako je sveta i veka, radio je na uvećanju sopstvenog bogatstva, i uvećavanju porodičnih poseda. Uspeo je da vrati deo krunskih poseda koje su u vreme interegnuma zaposeli lokalni feudalci. Ovo uspeva samo kod slabijih feudalaca, sa onim jačim nije ulazio u sukobe.
U tekstu smo spomenuli češkog kralja Otokara II koji je imao pretenzije na nemački presto. On se protivio izboru Rudolfa za kralja. Obzirom na ličnu silu i bogatstvo, živeo je u ubeđenju da je njegovo protivljenje dovoljno da se Rudolf povuče sa vlasti, ali avaj. Rudolf se pokazao kao tvrd orah na kojem će Otokar izgubiti ne samo zube već mnogo više.
Uoči najavljenog sukoba, Otokar će proširiti svoju vlast na Istočnu marku-Austriju, o ćemu će biti reči u narednom tekstu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
