NOVI SAD – A ljudi koji neguju altruizam, vole prirodu, šumske šetnje i druženje, poput vesele družine sakupljene u Udruženju građana „Šumarenje”, sasvim je moguće da su predodređeni za lepe trenutke i za to da lagano prigrle hedonizam.
Fruška gora je nadohvat ruke pa je minulog vikenda pomenuta grupa šetnjom po obroncima vojvođanske lepotice, potom i u planinarskom domu na Popovici, obeležila dan „Šumarenja”.
A šumarenje je počelo kada je mala grupa 2017. godine, na čelu sa agilnom gospođom Tatjanom Stanimirović, poželela da prošeta Fruškom gorom bez ustaljenih pravila prekaljenih planinara. Neformalna viber grupa, potom i ona na fejsbuku, lišena uskih vidika, ubrzo je u laganom ritmu jezdila fruškogorskim širinama, potom i onima širom Srbije.
“Koncept ove priče je da se najveći deo dana provede u prirodi, na čistom vazduhu, u dobrom društvu i da ljudi budu što aktivniji, a sutra upotrebljivi za svakodnevne aktivnosti. Nema jurcanja, merenja pređenog i osvajanja visina. Ne brojimo kilometre već osmehe, a sve što treba poneti jesu flaša vode, udobna obuća i dobra volja”, kaže predsednica Upravnog odbora „Šumarenja” Ivana Stanimirović.
Ubrzo se mnogo ljudi pridružilo šumarenju, pa je postalo jasno da se nekakav red i pravila moraju uvesti. Šumari se sredom i subotom. O maršruti i o tome koliko je staza zahtevna zainteresovani se obaveštavaju na viber glupi nekoliko dana pre šetnje. Zna se ko će biti vodič, a on (ili ona) pre toga utvrđuje putanju. Šetnja ima i takozvanog čistača, onoga koji ide poslednji te se nađe pri ruci onome koji je iz bilo kog razloga usporen. Kako se pozitivna energija podrazumeva, u sve ostalo što šumarenje prati nije se teško uklopiti.
I ovde se u praksi pokazalo da su godine samo broj. Oni čija su lica nekada obasjavale logorske vatre na omladinskim radnim akcijama nimalo ne zaostaju za onima čija lica obasjavaju monitori računara. Naprotiv. Često im daju domaći zadatak u savladavanju maršuta, raspoloženju i energiji.
“Volim prirodu i mojim emocijama jednostavno prija da ujutru obujem cipele i odem u šumarenje sa pozitivnim ljudima, neopterećenim statusom, skupom opremom, podvizima… To me ispunjava i čini srećnom”, kaže Vera Čikoš.
U šumi vladaju sklad, mir, smisao. Kad kiseonik dopre do svake plućne alveole, dobrano razredi katran. Ne samo u plućima, već i onaj u duši.
Čudne umeju da budu šume vojvođanske. Tako svetle damske oči umeju da poprime, u zavisnosti od ambijenta i visinskih prilika (nebeskih ili hlorofilnih), baš takve nijanse. I sjaj. Ugledale su se tako neke srodne duše, nedavno su i do veridbe stigle.
Beše to razlog više da se, nakon šetnje šumom, na rođendanu „Šumerenja” upriliči treće poluvreme: zapeva, zaigra (i kolce), proveseli… Malo li je?
