Karlo Dragutin Hart, čuveni dželat Kraljevine Jugoslavije, najviše pogubljenja obavio je na vešalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici.
U monografiji mitrovačkog zatvora, jedno poglavlje posvećeno je dželatu Kraljevine Jugoslavije Karlu Dragutinu Hartu, koji je ostao upamćen po svojih 108 pogubljenja na „gospodski način“. On je prilikom svakog pogubljenja bio obučen u frak, nosio je bele rukavice, a žrtvi se nakon egzekucije poklanjao uz reči „Ja nisam kriv za tvoju smrt!“
– Prikupljajući arhivsku građu na izradi monografije o istoriji Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici u arhivama Zagreba i Beča, naišli smo, između ostalog, na podatke o egzekutoru Karlu Dragutinu Hartu, zanimljivoj ličnosti tog vremena. Rođen je 1879. u Karlinu u današnjoj Češkoj. Posle Prvog svetskog rata zanat je počeo da uči od tadašnjih poznatih dželata Alojza Sajfrida i Florijana Mauznera, da bi 1922. postao Sajfridov pomoćnik, a nakon njegove smrti glavni egzekutor Jugoslavije od 1925. do 1941. – priča Nebojša Draganović, jedan od autora obimne monografije o istoriji najveće kaznione na Balkanu.
&;
O ličnosti Karla Dragutina Harta ostali su brojni zapisi u arhivama, ali i novinama tog vremena. Pisalo se da je putovao po celoj državi, a svakoj egzekuciji prethodio je ustaljen ritual. Kada bi dobio rešenje o mestu i datumu izvršenja smrtne kazne, njegov pomoćnik pakovao je kofer sa crnim frakom, uvek drugim belim rukavicama i cilindrom, koji je nasledio od svog „idola i učitelja“ Sajfrida. Ispod uredno složenog odela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika.
– U arhivama smo našli zapise koji svedoče o svim pojedinostima pogubljenja. Na vešalima mitrovačkog zatvora, kao i svuda gde je Hart nastupao, odvijao se isti scenario. Na mestu izvršenja dželata i njegovog pomoćnika čekali su predsednik sudskog veća, tužilac, branilac, lekar i zapisničar, a po želji osuđenika i sveštenik. Straža je dovodila osuđenika do predsednika suda koji mu je ponovo čitao presudu – kaže Draganović. Ti poslednji trenuci osuđenog na vešanje bili su, po Hartovim rečima, i najmučniji. Kada bi konačno postali svesni šta ih čeka, osuđenici su se tresli, plakali, molili, otimali se.
– Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: „Ja nisam kriv za tvoju smrt!“ – opisivao je Hart.
Ostalo je zabeleženo da je Karlo Dragutin Hart kao pomoćnik Alojza Sajfrida asistirao u Osijeku na pogubljenju čuvenog razbojnika Jove Stanisavljevića Čaruge, koji je pobegao iz mitrovačkog zavora gde je služio kaznu. Čaruga se, kako je kasnije Hart pričao, u početku držao hrabro, ali je tokom čitanja presude postajao sve nervozniji i uplašeniji, da bi dželat na kraju morao da ga vuče do vešala, jer se žestoko opirao.
Niko ne zna kako je Karlo Dragutin Hart završio.
Vodio je dnevnik o smrtima i uvek je nosio fotografije osuđenika koje je obesio, verovatno da bi ih prodavao radoznalcima. Pričalo se, iako je Hart to poricao, da prodaje i komadiće konopca za vešanje.
-Više njih mi se posle justifikacije obratilo s molbom da im dam komad konopca kojim sam obesio prvog zločinca. Kažu da će im to doneti sreću. Ja nisam trgovac i nisam prodavao konopac nego sam ga isekao na parčiće i razdelio ih nekolicini onih koji tvrdo veruju da će im to doneti sreću. Ali zamislite, gospodine, koliko bih morao biti srećan ja, koji kod kuće imam na tuceta takvih konopčića – rekao je jednom prilikom.
Objašnjavajući da se, navodno kao dobrovoljac u češkoj vojsci, tokom rata nagledao svakakvih strahota, Hart nije zazirao od svog zanata.
– Vešanje je sada moj poziv i zato na mene ne ostavlja tako dubok utisak kako ljudi misle… Kao i svi pametni ljudi mislim da justifikacija zločinca, koji ima tolike žrtve na savesti i koji je unesrećio tolike porodice, i nije tako strašna stvar – isticao je.
