Velikom šampionu su potrebni veliki zadaci
Iznenađenje koje nije bilo iznenađenje. Novaka bi, da živimo u nekom paralelnom, moralno ispravnijem, univerzumu, videli u Tel Avivu i Astani samo u nekim penzionerskim danima sa majicom svoje fondacije ili neke druge humantirne organizacije. Ili, pak, sa dvogledom ili u kupaćem šorcu, ali ova godina neizvesnog kalendara pogurala ga je tamo da igra. Čim pomislite da njegova prijava za turnir u isto vreme znači i osvajanje istog bez kapi znoja, znate da tu nešto ne valja. Ali, valja. Ovo je pumpanje mišića i krvi pred ono što sledi na kraju ove i na početku sledeće sezone.
Ima li kraja neizvesnosti?
Vidite, očigledno je da ga direktor Australijan Opena Kreg Tajli želi u Melburnu. Očigledno je bilo da je činio sve kako bi ga i prošlog januara video tamo, ali se i on povinovao politici. Zaćutao je i povukao se u poslednje redove šizofrenije i anarhije koja glumi autoritet i hijerarhiju.
Sada, njegov glas nema smetnji, on zove i uverava, govori ono što svaki Novakov navijač želi da čuje, ali ponovo ćute oni koji otvaraju i zatvaraju granice.
Dok se Novak sprema za svoj prvi nastup u Astani, i dalje ne zna da li će imati priliku da igra u Australiji. Možda ove trenutne igre i daju osećaj da je sve u redu, ali ne možemo bežati od jedinog Đokovićevog cilja do kraja svoje karijere.
Onog pravog i iskrenog cilja.
Osvajanje najvećeg broja Grend slem titula u istoriji.
Sve ostalo je priprema za to. Sve ostalo je pre i posle, samo su Grend slemovi ono za šta se igra.
To vam je tako kada sve ostalo ostvarite u svom sportu.
Želi Novak da bitku za najvećeg ikada ostavi samo na ličnim afinitetima.
Možete vi da volite koga želite i da navijate za koga navijate, ali kada vam sva statistika i uspesi ukazuju da je jedan bolji od drugih, to možete da prihvatite i da nastavite sa ignorisanjem.
Do upotrebe gorenavedene rečenice u sto odsto slučajeva su ostali samo Grend slemovi. Kada se i tu izdvoji, onda stvarno nemamo više šta da pričamo. U stvari, možemo da pričamo, ali svako ko kaže drugačije psihički ne korespondira sa realnošću, istinom i statistikom.
Zato, navedeni pravi i iskreni cilj i jeste pravi i iskreni cilj. Nema drugog.
Svi ostali, kao ovi u Tel Avivu i Astani, su manji ciljevi da bi se ispunio onaj najveći cilj.
Đokovićev kvalitet, kada je u brzini, je za tri šaltanja veći u odnosu na sve ostale tenisere. Samo je Nadal u brzini spreman da parira Novaku u brzini, ali se čini da i on izlazi polako sa autoputa.
Alkaraz stoji u trećoj, spreman da izgura do pete, ali je jasno da ga njegova mladost i trenutna svetlost bine pomalo i uznemiravaju. U Astani nije ni stigao da se raspakuje, a već je poražen od Davida Gofana.
Sve, ama baš sve do kraja godine, služiće da se ubrza što više za Australijan Open.
Ferari u garaži – ne ide. Jeste, brzo je on i moćan, ali je u garaži.
Zato, sada se na malim stazama priprema za demonstraciju moći i nada se ulaznici za trku života.
I Tel Aviv i Astana i Bersi i Torino i sve egzibicije do kraja godine su probe sa uhom okrenutim ka Australiji.
Čekaju se reči, čeka se to olakšanje. Zamislite tek koliko bi Đoković psihički mogao da bude rasterećen sa tim saznanjem da će zasigurno igrati u Melburnu.
Izgledao bi kao Goku koji je skinuo tegove.
No, što se tiče Fererija…
Dovede jedan nešto bogatiji drugar svog drugara sa tim autom i dečko je stvarno bio spreman da nam da da “uhvatimo po krug”.
Uzme moj drugar i počne da se “kerla” kao nenormalan, maše kad prolazi pored nas, ode na magistralu, luduje… A, onda dođe vreme za mene.
Rekoh, pusti druže, ja sam ti dete iz radničke porodice, jedna ogrebotina na ovom đavolu bi me ubila za vek vekova.
Ma kaže, uzmi bolan, ne zezaj, vidi kako diše, šta si se prep’o.
Nagovoriše ti oni mene, seo uredno u onu udobnu kadu od sedišta, te počeše obojica da mi objašnjavaju komande.
Sve ukapirao, upalio i izveo ga na ulicu. Dao mu dva-tri puta gas i nema tu priče, lepo i besplatno iskustvo.
Izlazim iz kola i pita me momak:
– I? Kako ide?
– Dobro ide, nema šta.
– Dokle si ga Ćer’o?
– Do Venkora (prodavnica jedna na pravini).
– Jesi mu gao dao?
– Jesam, jesam, išao do stotke.
– Do stotke?! Jesi li ti lud, bolan?!
– Što? Nije mu se ništa desilo, kunem ti se…
– Šta mu se nije desilo, pa na 100 tek počinje da živi!
Eto…
Poslednja rečenica me nekako podsetila na Đokovića.
Velikom šampionu su potrebni veliki zadaci.
Lični utisak mi je da, šta god se desilo po pitanju Australije, Novak će, pre ili kasnije, svoj poslednji cilj ostvariti.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
