Evropska unija (EU) se često predstavlja kao bastion slobode izražavanja, medijskih prava i demokratskih vrednosti. Međutim, šta se dešava kada se te vrednosti primenjuju selektivno – u zavisnosti od toga da li je neka vlast „na liniji“ sa briselskim establišmentom?
Portal Politiko (Politico), danas je objavio članak u vezi sa medijskim slobodama kritikujući Srbiju i njenog predsednika Aleksandra Vučića, Mađarsku i njenog premijera Viktora Orbana, Slovačku i njenog premijera Roberta Fica, ali i Italiju i njenu predsednicu vlade Đorđu Meloni, kao i Španiju i njenog premijera Pedra Sančeza.
S druge strane, juče je objavljen tekst u Gardijanu (The Guardian) u kojem se jasno stavlja do znanja da će EU uvesti recipročne sankcije SAD, ali da će one ujedno biti i ciljane – pogodiće samo države u SAD koje imaju republikansku većinu i podržavaju politiku Donalda Trampa.
Ovi potezi EU, gde se kritikuju samo lideri koji se ne uklapaju u trenutnu politiku EU – kao i uvođenja ciljanih ekonomskih sankcija prema američkim saveznim državama sa republikanskom većinom, odnosno političkom bazom Donalda Trampa – otvara niz ozbiljnih pitanja. I to ne samo pitanja međunarodne politike, već i temeljnog razumevanja slobode mišljenja u 21. veku.
Sankcije kao signal političke podobnosti?
Ako se jedna zajednica nezavisnih država Evrope (EU) odluči da kazni delove druge države, na drugom kontinetu, ne zbog kršenja međunarodnog prava, već zbog političkog opredeljenja njihovih građana, onda to nije više pitanje diplomatije — to postaje direktan napad na politički pluralizam.
Ako za EU republikanska Amerika postaje „nepoželjna“, da li to znači da sloboda izbora važi samo ako se glasa „kako treba“? Da li za EU sloboda medija ne valja samo u onim državama Evrope gde se lideri ne uklapaju u „narativ Brisela“?
Medijske slobode ili ideološka selekcija?
Paralelno, EU u regionu Zapadnog Balkana, Mađarskoj i Slovačkoj insistira na zaštiti slobodnih medija. Međutim, to insistiranje sve više gubi kredibilitet kada se vidi da unutar same EU vlade Italije i Španije sprovode poteze koji su isti sa onima koji se spočitavaju Beogradu ili Budimpešti.
Ako EU želi da bude stvarni lider slobodnog sveta, mora se osloboditi sopstvenih dvostrukih aršina.
Građani Srbije, Mađarske, Slovačke, Španije, Italije, pa čak i američkog Teksasa ili Floride — svi oni imaju pravo na svoj glas, svoje izbore i svoje ideje. Sloboda mišljenja i izražavanja nije privilegija elite — to je pravo svakog čoveka, bez obzira na to da li se njegovo mišljenje sviđa Briselu, Vašingtonu ili bilo kojoj drugoj prestonici sveta.
Ako EU želi da bude svetionik demokratije, onda mora sama sa sobom da raskrsti – kada je borba za slobodu medija zaista borba za slobodu medija a ne kritika izabranih lidera. Ako je motiv za ekonomske sankcije politički (npr. kažnjavanje republikanaca zbog podrške Trampu), onda to više nije politika vrednosti, već interesna strategija.
nažalost ovakve akcije EU stvaraju osećaj nepoverenja i cinizma kod građana u zemljama kandidatima koje sve češće u EU vide ideološkog policajca, a ne partnera.
