Sećaš li se da je čuvena rečenica iz „Ratova zvezda“ glasila: „Luke, I am your father“? A da je logo „Monopoly“ čoveka imao monokl? A možda si kao mnogi drugi uveren da je Nelson Mandela umro u zatvoru još osamdesetih?
Ako si na bilo koje od ovih pitanja odgovorio „da”, moguće je da si iskusio Efekat Mandela – fascinantnu pojavu kolektivnog sećanja koje se, ispostavi se, nikada nije dogodilo… bar ne u ovoj stvarnosti.
Šta je zapravo Efekat Mandela?
Termin je prvi put upotrebila Fiona Broome, autorka koja je istraživala paranormalne pojave, kada je primetila da hiljade ljudi dele isto, ali pogrešno, sećanje da je Nelson Mandela umro u zatvoru 1980-ih godina – iako je zapravo umro 2013. godine.
Od tada, lista kolektivnih „lažnih sećanja” postajala je sve duža:
-
Pikachu nikad nije imao crni vrh na repu.
-
U logotipu „Fruit of the Loom“ nikada nije bilo korpe.
-
„Looney Tunes“, a ne „Looney Toons“?
-
„Mirror, mirror on the wall…“ zapravo glasi „Magic mirror on the wall…“
Internet je bukvalno eksplodirao – kako je moguće da toliki broj ljudi deli isto pogrešno sećanje?
Psihološko objašnjenje: mozak kao uređivač stvarnosti
Najjednostavnije objašnjenje dolazi iz kognitivne psihologije. Naše pamćenje nije savršena kopija prošlih događaja, već više liči na Google dokument – stalno se menja, dopunjuje, i uređuje.
Konfabulacija, tj. popunjavanje rupa u sećanju, je prirodan proces. Mozak ne voli praznine, pa „dopisuje” ono što mu deluje logično. Ako dovoljno ljudi ima slične obrasce razmišljanja – eto kolektivnog lažnog sećanja.
Takođe, sugestibilnost igra veliku ulogu – kada čujemo da se „većina ljudi seća da je Pikachu imao crni rep”, i sami počnemo da verujemo u to. Naročito ako nas podseća na nešto što bismo očekivali.
Kvantna fizika i teorije zavere (ili – nešto više?)
Naravno, nije sve ostalo na psihologiji. Neki zagovornici alternativnih teorija tvrde da Efekat Mandela dokazuje postojanje paralelnih univerzuma – svetova u kojima se stvari zaista jesu dogodile drugačije, a naše sećanje je „procurelo” iz jedne realnosti u drugu.
Ova ideja, iako zvuči kao zaplet naučnofantastičnog filma, oslanja se na kvantnu teoriju multiverzuma, gde svaki izbor stvara novu verziju sveta. Iako nauka još nema dokaze za ovu tvrdnju, privlačnost takve misterije čini Efekat Mandela još zanimljivijim.
Da li je važno šta je stvarno bilo?
U vremenu kada su informacije lako dostupne, ali istina često relativna, Efekat Mandela podseća da čak ni ono što mislimo da znamo – možda nije tačno. To ne znači da ništa nije stvarno, već da se i istina, kao i sećanje, menja u skladu sa kontekstom, iskustvom i kulturom.
Efekat Mandela je ogledalo kroz koje gledamo kako funkcioniše kolektivno pamćenje, kako nas oblikuju društvene mreže, i koliko je naš doživljaj stvarnosti zapravo podložan promenama.
Bilo da verujemo u multiverzume, masovne iluzije ili trikove uma – jedno je sigurno: nešto u našem pamćenju voli da igra igru „pogađanja”, a mi je vrlo rado igramo.
