Masivna svemirska stena, procenjena na veličinu četiri Mont Everesta, udarila je u Zemlju pre više od 3 milijarde godina – a uticaj je mogao biti neočekivano koristan za najranije oblike života na našoj planeti.
Tipično, kada se veliki svemirski kamen sruši na Zemlju, udari su povezani sa katastrofalnim razaranjem, kao u slučaju nestanka dinosaurusa pre 66 miliona godina, kada je asteroid širok oko 6,2 milje pao obala poluostrva Jukatan u današnjem Meksiku.
„Zemlja je tada bila mlada i sasvim drugačije mesto za život kada se meteorit S2, za koji se procenjuje da ima 50 do 200 puta veću masu od asteroida koji je izazvao izumiranje dinosaurusa, sudario sa planetom pre 3,26 milijardi godina”, kaže za CNN Nađa Drabon, docent planetarne nauke na Univerzitetu Harvard.
Ona je takođe glavni autor nove studije koja opisuje uticaj S2 i ono što je usledilo nakon toga.
„Još nije nastao složen život, a bio je prisutan samo jednoćelijski život u obliku bakterija i arheja”, objasnila je Drabon dodajućik da su sokeani verovatno sadržali nešto života u sebi, ali ne toliko kao danas, delom zbog nedostatka hranljivih materija.
Kada je meteorit S2 udario, usledio je globalni haos – ali udar je takođe pokrenuo sastojke koji su možda obogatili život bakterija. Nova otkrića mogla bi da promene način na koji naučnici razumeju kako su Zemlja i njen novonastali život reagovali na bombardovanje svemirskih stena nedugo nakon formiranja planete.
Rano u istoriji Zemlje, svemirske stene su često pogađale Zemlju. Procenjuje se da su „džinovski udarci”, veći od 10 kilometara u prečniku, udarali Zemlju najmanje svakih 15 miliona godina, prema autorima studije, što znači da je najmanje 16 džinovskih meteorita udarilo Zemlju tokom arhejskog eona, što trajao od pre 4 milijarde do 2,5 milijarde godina. Ali, posledice tih uticaja nisu dobro shvaćene. Imajući u vidu geologiju Zemlje koja se stalno menja, u kojoj su masivni krateri prekriveni vulkanskom aktivnošću i kretanjem tektonskih ploča, teško je pronaći dokaze o tome šta se dogodilo pre milionima godina.
„Ovi događaji su sigurno značajno uticali na nastanak i evoluciju života na Zemlji. Ali, kako tačno ostaje misterija”, rekao je Drabon.
Drabon i njene kolege sprovele su terenski rad u potrazi za tragovima u stenama planine Barberton Mahondžva u Južnoj Africi. Tamo se u stenama mogu naći geološki dokazi o osam udarnih događaja, koji su se desili pre između 3,6 milijardi i 3,2 milijarde godina, i pratiti kroz sitne udarne čestice meteorita zvane sferule. Male, okrugle čestice, koje mogu biti staklaste ili kristalne, nastaju kada veliki meteoriti udare u Zemlju i formiraju sedimentne slojeve u stenama koje su poznate kao ležišta sferula, a na uzorku uzetom od drugog udara meteorita mogu se videti sfere, pa je tim prikupio niz uzoraka u Južnoj Africi i analizirao sastav i geohemiju stena.
„Naši dani obično počinju dugim pešačenjem u planine da bismo došli do naših lokacija za uzorkovanje. Ponekad imamo sreće da imamo zemljane puteve koji nas zbližavaju. Na lokaciji, detaljno proučavamo strukture u stenama preko sloja udara i koristimo čekiće za vađenje uzoraka za r kasnija analiza u laboratoriji”, pojasnila je.
Meteorit S2 je bio veličine između 37 i 58 kilometara u prečniku kada je udario u planetu. Efekti su bili brzi i žestoki. Cunami je zahvatio svet, a toplota od udara bila je toliko intenzivna da je proključala sa gornjeg sloja okeana. Kada okeani proključaju i ispare, oni formiraju soli poput onih uočenih u stenama neposredno nakon udara. Prašina ubrizgana u atmosferu od udara zamračila je nebo u roku od nekoliko sati, čak i na suprotnoj strani planete. Atmosfera se zagrejala, a gust oblak prašine sprečio je mikrobe da pretvore sunčevu svetlost u energiju. Svaki život na kopnu ili u plitkim vodama odmah je osetio štetne efekte, a ti efekti bi potrajali od nekoliko godina do decenija. Na kraju, kiša bi vratila gornje slojeve okeana, a prašina se slegla.
Ali, okruženje dubokog okeana bila je druga priča. Cunami je uzburkao elemente poput gvožđa i izvukao ih na površinu. U međuvremenu, erozija je pomogla da se obalni otpad isprati u more i oslobodio fosfor iz meteorita. Laboratorijska analiza je pokazala porast u prisustvu jednoćelijskih organizama koji se hrane gvožđem i fosforom odmah nakon udara. Život se brzo oporavio, a onda je napredovao.
„Pre udara, bilo je malo, ali ne mnogo života u okeanima zbog nedostatka hranljivih materija i donora elektrona kao što je gvožđe u plitkoj vodi. Uticaj ovog događaja je bio takav da je oslobodio esencijalne hranljive materije, kao što je fosfor“, navela je Drabon dodajući da je život u vreme udara bio mnogo jednostavniji.
