Zemlja nije jedino telo u Sunčevom sistemu sa kanjonima i klisurama. Mesec takođe ima strukture koje se mogu uporediti sa Velikim kanjonom, ali, s obzirom na to da tamo nema tečne vode, način na koji su nastale dugo je bio misterija.
Naučnici sada veruju da su konačno otkrili odgovor, piše Science Alert.
Dva ogromna kanjona urezana u površinu Meseca nastala su kao posledica kolosalnog udara i, za razliku od Velikog kanjona, koji se formirao tokom miliona godina, ovi mesečevi kanjoni mogli su nastati za manje od 10 minuta.
Dva kanjona, poznata kao Vallis Schrodinger i Vallis Planck, prostiru se od udarnog bazena poznatog kao krater Schrodinger, koji se nalazi na udaljenoj strani Meseca, blizu južnog pola.
Ove strukture su ogromne – Vallis Schrodinger dugačak je 270 kilometara i dubok 2,7 kilometara, dok Vallis Planck dostiže dužinu od 280 kilometara i dubinu od 3,5 kilometara.
Poređenja radi, Veliki kanjon na Zemlji jeste duži, sa 446 kilometara, ali je plići, sa maksimalnih 1,86 kilometara dubine.
Takve formacije, poznate kao izbačene staze (ejecta rays), mogu nastati kada udar izbacuje ogromne količine materijala.
Međutim, tim koji predvodi planetarni naučnik Dejvid Kring iz Američkog lunarnog i planetarnog instituta želeo je da preciznije utvrdi kako su nastali ovi ogromni kanjoni.
Udari nezamislive snage
Kring i njegovi saradnici analizirali su fotografije površine Meseca kako bi napravili mape pravca i raspodele izbačenog materijala nastalog usled udara u krater Schrodinger. Na osnovu ovih podataka, rekonstruisali su sam udar i njegovu posledicu.
Otkrili su da je udar bio asimetričan, pri čemu je većina izbačenog materijala završila daleko od južnog pola Meseca. Bio je neverovatno snažan – materijal koji je stvorio kanjone Vallis Schrodinger i Vallis Planck putovao je brzinom od 0,95 do 1,28 kilometara u sekundi.
Energija potrebna za ovakav udar, kako istraživači procenjuju, bila je otprilike 130 puta veća od ukupne količine energije svih nuklearnih oružja na Zemlji zajedno.
Kako ovo utiče na buduće misije?
Predstojeća misija Artemis III, koja bi trebalo da poseti udaljenu stranu Meseca blizu južnog pola, neće biti ugrožena ovakvim udarima, budući da je krater Schrodinger nastao pre oko 3,8 milijardi godina, u periodu kada je u Sunčevom sistemu bilo mnogo više velikih nebeskih tela u sudaru.
Međutim, ovo otkriće ima važne posledice za istraživanje Meseca. Modeli koje su naučnici razvili sugerišu da je većina materijala izbačenog prilikom udara završila dalje od planiranih mesta sletanja misije Artemis. To znači da će astronauti imati bolji pristup starijim, dubljim slojevima minerala, što bi moglo pružiti važne uvide u geološku istoriju Meseca.
Lansiranje misije Artemis III planirano je za 2027. godinu. Kada posada stigne, ono što budu pronašli moglo bi doneti ključne odgovore o tome kako i kada se ovaj gigantski udar dogodio.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.
