Pre nego što će postati prvi ministar prosvete moderne Srbije, Dositej je bio monah koji je pobegao iz manastira, čovek koji je govorio više jezika nego što je imao obuće, i putopisac koji je u isti red stavljao znanje, vrlinu — i dobar zalogaj.
Rođen kao Dimitrije Obradović oko 1739. godine u Čakovu (današnja Rumunija), rano je pokazivao znatiželju koja se nije mogla zatvoriti u zidove manastira. Sa oko 19 godina, 1758. godine, odlučuje da ode u manastir Hopovo na Fruškoj gori, pod uticajem verske literature i težnje ka duhovnom miru. Tu se zamonašio i uzeo ime Dositej, ali kasnije priznaje da ga nije interesovalo večno bogosluženje koliko živa misao.
U jednom trenutku, nezadovoljan zatvorenošću manastirskog života i žeđu za znanjem, napušta manastir u tajnosti, što je u tadašnjem društvu bilo ne samo neuobičajeno već i sablažnjivo. Bio je ubeđen da se duhovni i intelektualni razvoj ne mogu ostvariti bez dodira sa svetom.
Putovao je peške kroz Balkan, Grčku, Italiju, Nemačku, Francusku, Rusiju i Englesku. Govorio je starogrāčki, novogrāčki, nemački, francuski, latinski i turski. Učio je kod jezuita, družio se sa protestantskim učenjacima, i u svakom mestu tražio je biblioteku pre nego krčmu.
U svojoj knjizi „Život i priključenija“, koja se smatra prvom srpskom autobiografijom, Dositej ne opisuje samo putovanja i razmišljanja već i navike i svakodnevicu naroda koje je sretao. Između redova o obrazovanju i veri, provlače se i mirisi trpeza, ukusi vina, voća i narodnih jela.
Zagovornik prosvećenosti i dobrog ukusa
Putujući kroz različite krajeve Evrope i Istoka, Dositej nije zanemarivao ni užitke trpeze. Posebno ga je očarala grčka kuhinja, o kojoj je pisao s gotovo poetskim tonom — pomenuvši punjene vinove listove, maslinovo ulje, pečene smokve i lagane slatkiše od meda. Hrana za njega nije bila puka potreba, već deo kulturnog identiteta naroda.
U svojim beleškama opisuje i recept za ćupter, jednostavnu, ali ukusnu poslasticu koja se pravi od gustog mošta (soka od grožđa), koji se kuva dok ne postane gust kao sirup, zatim se sipa u kalupe ili na tkaninu da se stegne. Dobijeni kolač sečeni su u štanglice, a služeni kao prirodna poslastica bogata ukusom i simbolikom domaće radinosti.
Verovao je da kultura jednog naroda leži i u njegovoj trpezi, i da se obrazovanje ogleda i u svakodnevici.
Dositej u Beogradu
Kada je Karađorđeva Srbija počela da gradi temelje moderne države, Dositej je pozvan da pomogne. Postavljen je za prvog ministra prosvete 1808. godine. Otvorio je škole, podsticao štampanje knjiga, i zalagao se za obrazovanje i devojčica i dečaka, što je u to vreme bilo revolucionarno.
U Beogradu je umro 1811. godine. Njegovo telo sahranjeno je u porti Saborne crkve, pored Vuka Karadžića, što simbolično spaja dvojicu tvoraca srpske prosvetiteljske misli.
