Jednom u milion, dešava se čudo koje obara svaku logiku i ostavlja nas zapanjenim.
Čuli smo priče o ljudima koji su preživeli u pustinji, Amazonskoj šumi i nenaseljenim ostrvima nedeljama. Takve priče pokazuju koliko ljudi mogu biti izdržljivi i otporni. Ali među tim mnogim slučajevima, postoji jedna priča koja zaista može da vas zadivi.
To je priča o čoveku koji je proveo tri dana unutar potonulog broda na dnu Atlantskog okeana. Nije imao kiseoničke boce, struju, komunikaciju niti hranu, ali je preživeo. Sve se dogodilo 2013. godine na tegljaču koji je plovio Atlantskim vodama duž obale Nigerije. Tog dana, rano ujutro, izbila je mala oluja. Tegljač je vučen brodom sa rezervoarima nafte.
Zatim, iznenada, formirao se ogroman talas. Sudario se sa brodom i prekinuo sajlu. U 4:30 ujutro, tegljač se prevrnuo. Celi palubac je bio pod vodom, a trup broda virio je iznad površine. Brod je polako počeo da tone. Posada od 12 ljudi bila je zarobljena, jer su svi bili u svojim zaključanim sobama.
Oni su zatvorili vrata u svojim kabinama kao meru opreza, jer je u tim vodama bilo mnogo pirata. Zbog zaključanih soba, nisu mogli da izađu. Ali jedan od njih, kuvar Harrison Okene bio je u toaletu u tom trenutku. Toalet se prevrnuo. Harrison je pao na plafon.
Sva odeće i police za toalet su mu pale na glavu. Bio je zapanjen i nije razumeo šta se dešava. Kada je čuo krike ostalih članova posade, shvatio je da brod tone. Harrison se borio da se uspravi. Držeći se za zidove, polako je izašao iz kabine. Nivo vode je rastao iznad njegove glave. Harrison je duboko udahnuo. Intuitivno, vođen strahom, stigao je do mašinske sobe. Tamo je bilo mali prostor sa vazduhom. Taj prostor nije bio potpuno poplavljen jer voda nije stigla tamo, a vazduh nije izašao.
Shvatio je da je to najsigurnije mesto za njega u tom trenutku. Nije imao svežu vodu niti hranu. Bio je u hladnoj, vlažnoj prostoriji. Pod je bio poplavljen, a Harrisonove noge su počele da se smrzavaju. Skoro da nije bilo šanse za preživljavanje.
Čovek je pronašao bocu gaziranog pića unutar sobe i spasilački prsluk sa dve baterijske lampe pričvršćene na njega. Do tog trenutka, brod je potonuo na dno okeana na dubinu od 100 stopa. To je otprilike visina zgrade od 10 spratova.
Trup broda je bio stisnut i pravio zvuk mlevenja zbog pritiska vode. Tada je Harrison čuo čudan pokret ispred vrata. Bile su to ajkule i druge ribe koje su istraživale palubu. U tom trenutku, Harrison je počeo da gubi nadu.
Nedostatak hrane i pritisak nisu bili glavni problemi. Prostor sa vazduhom bio je mali, što znači da je bilo malo kiseonika. Prosečna osoba dnevno potroši oko 350 kubičnih stopa vazduha. To znači da je Harrison imao manje od jednog dana vazduha za disanje. Ali uprkos tome, živeo je u takvim uslovima oko 60 sati. To se desilo zahvaljujući vodi. Pritisak oko broda bio je toliko jak da je komprimirao vazduh četiri puta. Još jedan problem bio je Harrisonovo disanje. Kada udišemo, apsorbujemo kiseonik. Kada izdišemo, otpuštamo ugljen-dioksid. Ova supstanca je opasna po zdravlje ako je njena koncentracija u vazduhu 5 odsto. Harrison je polako ispunjavao prostor ugljen-dioksidom i nije mogao izaći. Sa svakim satom, disanje je postajalo teže. Ali opet je imao sreće. Voda apsorbuje ugljen-dioksid. I Harrison je pomeranjem i prskanjem vode u različitim pravcima, nesvesno povećavao površinu vode i održavao nivo ugljen-dioksida ispod kritične tačke.
Ali čak ni tada, opasnosti nisu bile gotove. Hipotermija može nastupiti u mračnoj, hladnoj prostoriji. To je stanje kada temperatura tela padne ispod 35 stepeni Celzijusa. Postajete hladni, a percepcija sveta se menja. Ne razumete gde se nalazite i šta se dešava. Možete izgubiti pamćenje čak i doživeti “terminalno iskopavanje”. Ovo čudno ponašanje javlja se tokom hipotermije kada osoba pokušava da pronađe mali zaklon čak i ako se nalazi u zatvorenoj prostoriji.
Mogu čak početi da kopaju hladan pod golim rukama. Istovremeno, osoba brzo smrzava i gubi svest u roku od dva sata. Harrisonova soba bila je ispunjena ledenom vodom odozdo. Ne bi preživeo u takvim uslovima da je ostao na podu nekoliko sati. Ali uspeo je da napravi mali podijum sa dušekom. To ga je držalo malo iznad nivoa vode. Sa svakim prolaznim satom, strah i očaj sve više su vezali um preživelog.
Nije mogao da izađe iz mnogo razloga. Jedan od njih je bio taj što samo mali deo sunčeve svetlosti prodire do takve dubine, i Harrison je nije mogao videti. Flaša s gaziranim pićem bila je gotovo prazna, a baterije na svetiljkama su se ispraznile. Čovek se našao u potpunom mraku. Ali njegovo spasenje bilo je blizu. Dok su spasioci pretraživali područje u potrazi za preživelima, on je razmišljao o svojoj porodici i životu.
Harrison je primetio zrake svetlosti kroz rupu u olupini. Ronioci su ispitivali morsko dno. To je bila jedina šansa za preživljavanje. Harrison je izašao iz prostora sa vazduhom i zaplivao ka spasiocima. Pravio je put kroz mrak. Zrak svetlosti koji je dolazio iz svetiljke ronioca nestao je. Harrison je pokušao slepo da pronađe ronioca, ali oni su bili na drugom kraju palube. Njegova količina kiseonika je nestajala, pa je Harrison odlučio da se vrati nazad. U plućima mu gotovo nije bilo vazduha. Počeo je da se guši, ali ipak je stigao do prostorije za spasavanje.
Najvažnije je bilo ne očajavati. To je bila jedina šansa za spasenje. Nakon što je povratio dah i dopunio zalihu kiseonika u plućima, Harrison je pokušao ponovo. Izašao je iz prostorije i primetio ronioca. Zaplivao je prema njemu svom snagom. Spasilac nije video Harrisona, pa je kuvar udario roničevu zaštitnu masku odostraga i čvrsto uhvatio njegovu ruku. Ronilac je bio isprva prestravljen, ali shvatio je da mu se ispred nalazi živa osoba. Harrison je zaplivao prema svojoj prostoriji i vodio ronioca dok mu je kiseonik nestajao. Lako možete pronaći snimak sa ronilčeve kamere na internetu, na kojem se vidi preplašeni Harrison u svojoj prostoriji za spasavanje tokom susreta s roniocem.
Spasioci su mu stavili masku s kiseonikom. Nisu verovali da je ispred njih živa osoba. Harrison nije mogao odmah doplivati do površine zbog pritiska. Proveo je oko 60 sati na morskom dnu, pa je trebalo postepeno promeniti nivo pritiska da se izbegne oštećenje zdravlja. Zato su ronioci stavili Harrisona u komoru za dekompresiju kako bi postepeno smanjili spoljni pritisak. Zatim, kada je Harrison izašao, ugledao je zvezde.
Kuvar je mislio da je proveo ceo dan na dnu okeana. Zato je bio iznenađen kada je saznao da je bio pod vodom 60 sati. Takođe je mislio da su svi članovi posade zaboravili na njega i napustili brod na početku. Prošle su mnoge godine od tada, ali Harrison i dalje ima noćne more o svojoj prostoriji s vazduhom. Ponekad se probudi usred noći i kaže svojoj supruzi da krevet tone i da su sada na moru.
Sličan slučaj se dogodio 1991. godine roniocu Michaelu Proudfootu. Proučavao je potonuli podmornicu kod obale Baje Kalifornije. Tokom tog zarona, slučajno je oštetio svoj regulator za disanje i ostao bez rezervi kiseonika. Michael nije mogao doplivati do površine jer je bio suviše duboko. Nije imao dovoljno vazduha u plućima. Srećom, ronilac je pronašao džep vazduha unutar broda. Zaplivao je tamo i čekao spasioce. Dva dana je bio pod vodom u potpunoj tami. Jeo je sirove ježinje morske ježinice i pio malu količinu tople vode iz pronađenog lonca. Srećom, spasioci su ga pronašli. Michael Proudfoot je izašao iz zamke i ostao živ.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
