Godinu dana je prošlo od poslednjeg dobroćudnog osmeha Dejana Milojevića, a kao da se juče desilo. Košarkaški svet nikada neće zaboraviti omiljenog kolegu i trenera, uvek će ostati kao jedna nedovršena priča i večna želja za neostvarenim mogućnostima.
Zauvek će ostati praznina u svetu igre pod obručima, ali pre svega u krugu porodice Milojević i bliskog kruga prijatelja, rupa koju nikada ništa neće moći da ispuni.
Ipak, koliko god težak gubitak bio, godinu dana posle velike tragedije na njegovo ime se mora gledati njegovim pogledom na svet – punim sreće, zadovoljstva i optimizma, a Dekijeva poruka nikada nije nestala.
– Ja sam otišao u Valensiju jer volim da igram i igrao bih više. Drugo, tamo je bio Vule Avdalović, lepši život, moja porodica je živela lepše, mi smo živeli lepše. Iako sam zaradio manje para i karijera mi je verovatno trpela zbog toga. Kada odeš u CSKA, a iz CSKA ne znam gde… Ja sam iz Valensije otišao u Galatasaraj. Meni je i tamo bilo lepo, divan grad. Ja sam opet birao da živim lepo. Ja sam sad u San Francisku isto, nisam… – pričao je Milojević svojevremeno, ali životna lekcija nije izostala:
– To ne treba tako ako gradite karijeru, ali mene nije bilo briga. Imamo jedan život i treba da gledmo da što više uživamo u svim aspektima života. Ubeđen sam da nećeš raditi dobro, ako nisi srećan van košarke.
Živeo je Deki po svojim pravilima, živeo je kako je on hteo i pri tome ne smetajući bilo kome. Nema osobe u svetu košarke koja o njemu ne bi rekla nešto dobro, pojavom je ostavljao jak utisak, stvarao je gde god bi se pojavio.
