SRBIJA – Nijedan datum srpske istorije nije sudbonosan, niti je usađen u dušu, telo i kolektivno sećanje našeg naroda kao Vidovdan.
Širom Srbije danas se obeležava Vidovdan, dok se u mnogim domovima i mestima slavi kao krsna slava. Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici danas slave Svetog mučenika kneza Lazara i Svete srpske mučenike. U crkvenom kalendaru ovaj dan je označen crvenim slovom, dok narodna verovanja govore da se na današnji dan ne trebaju raditi teški poslovi niti poslovi u polju.
Vidovdan u kolektivnoj svesti našeg naroda, simbolizuje slobodu, otpor zavojevaču, patriotizm, nacionalno biće, viteštvo, herojstvo i žrtvovanje zarad višeg cilja.
Najpoznatija bitka i događaj u istoriji srpskog naroda, vođena je na polju Gazimestanu, nedaleko od Prištine. Tada se srpski knez Lazar na Kosovu, suprotstavio nadolazećoj osmanskoj pretnji. U izrazito krvavoj i teškoj bici ginu oba vladara – knez Lazar na srpskoj i sultan Murat na turskoj strani. Poginuo je i Muratov mlađi sin Jakub.
Događaji koji su predhodili bici
Turska ekspanzija na Balkan i ka Srpskim zemljama postaje jasno vidljiva u drugoj polovini 14. veka. Prvi sukob nekog srpskog vladara i Osmanlija bila je Bitka na reci Marici. Turci su tada na prepad, do nogu potukli vojsku braće Mrnjavčević i nastavili postepeno da napreduju dalje na zapad. Dve manje bitke sa Turcima su Srbi rešili u svoju korist, a to su bile bitke kod Pločnika u blizini Niša iz 1386. i Bileće 1388.
Ovi porazi su naterali sultana Murata da sakupi vojsku za odlučujući boj protiv Srba. Iako je Muratova vojska bila više nego trostruko brojnija od Srpske, knez Lazar ipak odlučuje da joj se suprotstavi.
Osvit bitke
O Kosovskom boju ispričana su mnogobrojna predanja i legende, ali istorijskih činjenica je zapravo jako malo.
Ono što sa sigurnošću znamo o toku same bitke je sledeće:
Centar srpske vojske predvodio je sam Lazar, levo krilo Vuk Branković, tadašnji vladar Kosova, a desno krilo Vlatko Vuković, kojeg je poslao kralj Bosne, Tvrtko Kotromanić.
U centru turske vojske bio je Murat, levo krilo držao je stariji Muratov sin Bajazit, a desno mlađi Jakub. Takođe znamo da je srpska vojska na levom krilu napravila veliki uspeh i da su oba vladara poginula kao i Jakub.
Istina, legenda, mit
Ni šest vekova nakon bitke ne može se sa sigurnošću utvrditi njen krajni ishod. Iako je uopšteno verovanje da su Srbi izgubili, ipak mnogi dokazi to osporavaju…
Jer činjenica je da su Turci pobedili, oni bi odmah nastavili sa napredovanjem u cilju osvajanja Srbije, a oni su se povukli čak u malu Aziju. Sledeći turski napad na srpske zemlje, nije usledio narednih 50 godina… Ne samo da je poginuo sultan (što se Turcima nije dešavalo ni pre ni posle ove bitke) već je poginuo i njegov sin, komadant celog krila vojske.
Postoje zapisi da su u Parizu zvona na Notr Damu zvonila u čast „pobede hrišćanskog oružija“. Srpska pobeda bila je proslavljena i u Dubrovniku.
U osporavanju zvanične istorije sa Bečkog kongresa, po kojoj su Srbi izgubili, govore u prilog i to da su srpski vitezovi i vlastela bili izuzetno obrazovani i vojno osposobljeni. To se poklapa sa prvim udarom srpskih konjanika koji su potpuno razbili tursko krilo koje je predvodio Jakub – taktika koju je primenjivao Aleksandar Makedonski što je srpskim velikašima itekako bilo poznato. Srpski konjanici bili su skoncentrisani u jedan „klin“ i tako razbili turske redove.
Za pogibiju Murata navodi se da je kriv vitez Miloš Obilić. Neki istoričari tvrde da je ubio Murata na „kvarno“ ponudivši mu svoju predaju, da bi potom izvadio skriveni nož i usmrtio ga. Drugi pak tvrde da je Obilić ubio Murata u silovitom prodoru srpske konjice kada je sultan posečen u jurišu.
Smrt kneza Lazara, do danas je obavijena velom tajni. Da li je pao sa konja pa zarobljen, ili je poginuo u jurišu ili su ga Turci zarobili posle bitke, kada je bio u crkvici nedaleko od Gazimestana sa nekolicinom pratilaca, ostaće večita misterija.
Otimačina tuđe istorije
Svedoci smo da iako su se do skoro komšijski narodi podsmevali Srbima tvrdeći da su izgubili boj na Kosovu, ipak su se predomislili po tom pitanju, pa bi sada da i oni budu deo (srpske) istorije.
Albanci tvrde da je Miloš Obilić zapravo Albanski vitez, da su se oni na Kosovu borili protiv Turaka a ne Srbi. Za istinitost ove tvrdnje najbolje govori turski popis stanovništva Kosmeta iz polovine 15. veka, na kojem su tada samo 1% Albanaca, ostali su svi bili Srbi.
Drugi istorijski falsifikat je to što Bosanski muslimani uporno svojataju Tvrtka Kotromanića. Da bi apsurd bio veći, on je bio hrišćanski (pravoslavni) vladar Bosne u krvnom srodstvu sa Nemanjićima na koje je bio posebno ponosan. Sebe je smatrao za kralja Srba.
Pobednik u teatru apsurda i krađi tuđe istorije su ubedljivo Hrvati.
Od njih nam dolaze naučnofantastične priče da su se zapravo Hrvati borili i pobedili na Kosovu. Srbi su se borili ali kao turski vazali(?!), odnosno Srbi su sa Turcima napadali Srbiju a Hrvati je branili…
Srbi su svoju priliku čekali sve do 1912. godine, kada su u silovitom jurišu zauvek proterali Turke sa svojih zemalja. Najhrabriji među njima, dobijali su specijalno izrađeno ordenje na kojem se nalazio lik Miloša Obilića i natpis „Osvećeno Kosovo“.
Kosovski boj ostaće zauvek neizbrisiv trag u Srpskoj istoriji. Zahvaljujući Kosovskom epu Srbi su sačuvali svoj identitet u vekovima turskog ropstva.
Pročitajte još:
