Američki ekonomista Džejms K. Galbrejt opisuje euforiju na berzi 20-tih:
– U Americi vlada uverenje, da je Bog na ovaj način dao bogatstvo srednjoj klasi
Ovaj period je imao i naziv zlatne 20-te (engl. Golden Twenties). Tada još nisu bili rasprostranjeni investioni fondovi, ali postojali su investicioni fondovi koji su skupljali novac ulagača. Dok je 1927. njihov broj iznosio 160, dve godine kasnije je taj broj narastao na 750. Investicioni fondovi su do 1929. kupili deonice u vrednosti od 3 milijarde dolara. Mnoga preduzeća, čak i ona koja su poslovala s gubitkom, plasirala su deonice na berzi. Mnogi ulagači su kupovali deonice na kredit, samo s 10% vlastitog kapitala. Do augusta 1929. oko 8,5 milijardi dolara je iznosilo zaduženje ulagača koji su kupovali deonice na kredit.
Konjunktura je u leto 1929. počela da se smanjuje. U početku je na Vol stritu zabeleženo samo manje padanje Dau Džouns indeksa. Pred sami krah, indeks je narastao na 381 poen. Dana 24. oktobra prepodne situacija je postala dramatična, indeks je počeo da pada, niz banaka: Dž.P. Morgan, Našonal siti, Čejs našonal i Garanti trast su pokušale masovnom kupovinom deonica da zaustave pad. Preko vikenda se situacija smirila, ali samo do sledećeg ponedeljka.
Američki ekonomista Galbrejt je opisao tadašnje stanje sledećim rečima:
– U 11:30 je tržište bilo ispunjeno strahom. Izbila je panika.
Dana 25. oktobra zavladao je opšti metež na Vol Stritu, glavni indeks Dau Džouns je prestao da raste, zaduženi policijski komesar Grover Vejlen doveo je pojačanje u slučaju da eskalira situacija. Taj dan je već 11 ljudi, koji su radili na berzi, bacanjem s obližnjih zgrada oduzelo sebi život. Taksista je tokom vožnje upitao Patrika Kenedija (dedu Džona F. Kenedija kasnijeg predsednika), koji je bio imućan i raspolagao s 400 miliona dolara, ima li kakvu preporuku za kupovinu deonica. Kenediju je bilo jasno da je berzovna euforija stigla i do prosečnog radnika, te je istog dana prodao svoje deonice. Neupućeni ljudi su kupovali deonice, dok su iskusni ulagači iste prodavali. Cene deonica su padale sve brže i brže, svi deoničari su pokušavali da dođu do novca, jer su se u tu svrhu i zadužili. Deonice Krajslera, proizvođača automobila koje su 24. oktobra 1929. vredile 135 dolara pale su do 1932. na 1,25 dolara.
Deonice US Stila su za tri godine pale sa 262 na 22 dolara, Dženeral motorsa sa 73 na 8 dolara. Mnoge deonice su postale potpuno bezvredne, niz banaka je otišao u stečaj. Dau Džouns indeks, koji je 1929. imao 382 poena, pao je do leta 1932. na 41,2 poena. Nivo od 380 poena ponovo je dostignut tek 1954. Za samo nedelju dana indeks je izgubio trećinu poena.
Na globalnom nivou opticaj robe je pao za 66%. Čak i zdrava preduzeća su otišla u stečaj, jer banke nisu više nikom davale kredite, plate su pale za oko 60%. Zavladala je nestašica i glad, dok starije osobe nisu imale nikakve šanse na tržištu rada mlađi su radili za najniže plate. U javnim kuhinjama je porastao broj korisnika, ispred biroa za zapošljavanje su bili dugi redovi ljudi koji su tražili posao. Raširilo se prosjačenje, prostitucija i krađa.
Od 120 miliona Amerikanaca samo oko 1,5 miliona je učestvovalo na berzi. Pored toga postojao je višak robe (poljoprivreda, drvo i druge sirovine) i proizvoda (automobili, radio aparati, frižideri, gramofoni, fotoaparati) što je dovelo i do pada cena u realnom sektoru. Za razliku od današnjice tada nije postojao nadzor berze (Komisija za vrednosne papire, SEC). Čim su ulagači počeli panično da prodaju deonice, Američka centralna banka (Federalne rezerve, FED) je podigla ključnu kamatnu stopu. Kasnije je kamatna stopa spuštena, ali dotle je kriza već uveliko zahvatila banke, 40% američkih banaka je od 1929-1933. otišlo u stečaj. Vlada SAD je podigla carine (engl. Smooth-Hawley-Tariff-Act) na uvoz iz evropskih zemalja za 60%, to je dodatno pogodilo evropske države, jer su istovremeno povučeni svi krediti iz Evrope. Nakon što je dobio izbore 1932. Ruzvelt je uveo, pod uticajem Džona Kejnsa, program Nju Dil.
Ekonomisti su se usaglasili da su sledeći uzroci izazvali Veliku depresiju: Centralne banke koje su, neposredno nakon izbijanja krize, umanjile tok novca; Veliki dugovi evropskih zemalja, pretežno Francuske i Nemačke nakon Prvog svetskog rata, u dolarima, piše Vikipedija.
