Tog 15. maja davne 1945. godine poslednje jedinice Nemačkog Vermahta položile su oružije pred jedinicama Jugoslovenske vojske. Tako je posle skoro šest godina, okončan rat na tlu Evrope, najkrvaviji sukob u ljudskoj istoriji.
Puške su konačno utihnule na granici Slovenije i Austije, nedaleko od malog mesta Blajburg. Iako je rat u Evropi završen nedelju dana ranije, na tlu Jugoslavije borbe su nastavljene nesmanjenom žestinom. Nemci nisu želeli da se predaju jedinicama Jugoslovenske vojske, već su se pod borbom probijale ka Austriji ne bi li se predali zapadnim saveznicima, plašeći se odmazde partizana.
Zajedno sa Nemcima su bežale Ustaše, muslimanske milicije, domobrani, SDK Milana Nedića, Slovenački fašist i raznorazne kvislinške formacije. Ovu grupu pratile su i reke civila koje su zajedno sa njima bežale, a od kojih su mnogi učestvovali u kolaboraciji sa Nemcima i Ustašama.
Borbe su bile žestoke i bespoštedne jer su poraženi znali da ih čeka preki sud i da pobednici neće imati nimalo milosti i sažaljenja prema njima. A sa druge strane Partizani su bili vođeni željom za osvetom zbog zločina koji su ovi prvi počinili.
Ovu šaroliku vojsku, predvodila ja Nemačka grupa armija “E“ čiji komadant Aleksander Ler je osuđen od strane Jugoslovenskih vlasti za ratne zločine i streljan ubrzo po završetku rata.
Procenjuje se da je kolona nemačke, ustaške i kvislinških vojski bila dugačka između 45 i 60 kilometara.
Krvavih ruku teška je predaja
Deo ove kolone uspeo je da pređe na Austrijsku stranu i preda se Britanskom oficiru Patriku Skotu. Ostatak opkoljavaju jedinice Jugoslovenske armije u dolini reke Drave, a sukob uspevaju da prekinu Britanske trupe. Britanci prihvataju predaju Nemačkih trupa ali ne i predaju Ustaša i ostalih kvislinških jedinica sa prostora Jugoslavije. Njih vraćaju preko granice i predaju Jugoslovenskoj armiji i Partizanima. To je kasnije postalo poznato kao „Incident u Bajburgu“ ili samo „Blajburg“ i podrazumeva odmazdu i preke sudove koje su izvršili Partizani. Oni su posebno bili gnevni kada su u toj grupi zatekli ustaške koljače iz Jasenovca i pripadnike „Crne Legije“, kao i zbog pogibije svojih saboraca u poslednjim danima i satima rata…
General Kosta Nađ, komandant jugoslovenske III Armije koji je rukovodio poslednjim vojnim operacijama, poslao je Titu ”poslednji ratni izveštaj Drugog svetskog rata, ne samo u Jugoslaviji već i u Evropi”, u kojem piše da su se tu našli “skoro svi zločinci iz Jugoslavije”…
Nikada se sa sigurnošću ne može utvrditi tačan broj žrtava među ustašama i kvislinškim formacijama, kao i broj žrtava među civilima koji su ih pratili, a koji su sarađivali sa okupatorima.
Hrvatska strana je 1990. pokrenula pravu licitaciju sa brojem uhapšenih i ubijenih te je broj od 10.000 „Hrvatskih rodoljuba“ prvo narastao na 30, pa na 50, pa na 100 hiljada, da bi, Hrvatska strana danas spominjala 200 hiljada ubijenih „rodoljuba“ i civila koji su stradali od komunističke tiranije. Najveću procenu (do sada) dala je Saborska komisija od neverovatnih 600.000 ubijenih. Hrvatska strana prvo je tvrdila da su izginuli samo vojnici, pa da su polovina izginulih bili civili, a sada tvrde da su većinom ubijeni civili.
Simptomatično je da je u Hrvatskim krugovima uporedo sa povećanjem broja njihovih “rodoljuba” koji su stradali u Blajburgu u ovoj operaciji drastično opadao broj žrtava užasnih zločina u Jasenovcu.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.