Uslovi u Aušvicu su bili zapanjujući, nije bilo hrane, goriva ni vode.
Kada su Sovjeti u januaru 1945. godine ušli u Aušvic zatekli su skladišta sa gomilama tuđih dragocenosti i ličnih predmeta.
Četrdeset kilograma naočara za vid, stotine protetičkih pomagala, 12.000 šerpi i lonaca, 44.000 pari cipela… Većina ljudi kojima su ove stvari pripadale bila je mrtva. Ubili su ih nacisti u najvećem koncentracionom logoru uspostavljenom za vreme Drugog svetskog rata.
Iako su vojnici pomislili da su ušli u napušten logor, ubrzo su shvatili da je pun ljudi koje su nacistički stražari SS-a ostavili da umru. Kada su ugledali oslobodioce, neverovatno mršavi zatvorenici su se grlili, ljubili i plakali.
– Pojurili su ka nama, pali su na kolena, ljubili su naše kapute i obgrili naše noge – prisetio se Georgij Jelisavetski, jedan pd prvih crvenoarmejaca koji je zakoračio u zloglasni logor. Konačno, nakon pet godina pakla, Aušvic je oslobođen.
Nemci su pretpostavljali da će morati da napuste logor, ali su ipak planirali da ga koriste što duže, izrabljujući radnike koje su iznajmljivali kompanijama za proizvodnju hemikalija, oružja i drugih materijala. Do kraja 1944. i dalje nisu znali da li će Sovjeti stići do Osvjenćima, grada koji će izvan Poljske biti poznatiji po nemačkom nazivu Aušvic, po istoimenom logoru. Dok su čekali, započeli su preliminarnu evakuaciju, a povrh svega, počeli su da uništavaju dokaze o svojim stravičnim zločinima.
HistoryPod
Kako su ubili većinu Jevreja koji su radili u gasnim komorama i krematorijumu, uništavali su mesta ubijanja. Ali uništavanje se nije tu završilo. Naložili su zatvorenicima da sruše mnoge objekte i sistematski su uništavali zapise koje su tako pomno pisali. Ono što su ukrali od Jevreja premeštali su na druge lokacije.
Marš smrti
Sovjeti su probili nemačku odbranu i približili se Krakovu. Kako je Crvena armija bila sve bliža i bliža, SS je odlučio da je vreme za evakuaciju. Zatvorenici su krenuli na marševe smrti – duga putovanja od Aušvica ka drugim logorima. Počevši od 17. januara, bili su primorani da u dugim kolonama pešače zapadno ka teritoriji koju je i dalje držala Nemačka. Samo oni dobrog zdravlja, a to je bio relativan pojam posle toliko izgladnjivanja i bolesti, mogli su da hodaju, a oni koji su padali su ubijeni ili ostavljeni da umru. U marševima smrti je preminulo 15.000 ljudi, a oni koji su preživeli strpani su u vagone i poslati dalje kao drugim logorima.
Preostali stražari su nastavili da uništavaju dokaze, a palili su i skladišta puna ukradenih predmeta.
Većina od 9.000 zatvorenika, koliko ih je ostalo u Aušvicu, bila je krhkog zdravlja. Uslovi su bili zapanjujući, nije bilo hrane, goriva ni vode. Mala grupa zdravih brinula je o bolesnima.
“Ništa nismo znali”
Sovjetski vojnici nisu imali pojma da logor poput Aušvica uopšte postoji. Njegovo oslobađanje nije bilo deo naređenja, ali kada je grupa izviđača nabasala na Birkenau 27. januara 1945, znali su da su našli nešto strašno.
– Ništa nismo znali. A onda sam video zatvorenike iza bodljikave žice. Sećam se njihovih lica, pogotovo očiju koja su oslikavala njihovo stanje – rekao je svojevremeno vojnik Ivan Martinuškin.
Vojnici su krenuli za izviđačima i podjednako su bili zapanjeni užasima koje su zatekli – gomilama pepela – to su nekada bili ljudi! Zatvorenici su živeli u barakama punim izmeta, a omršaveli pacijenti su se razboleli kada su pojeli hranu koja im je ponuđena.
Eva Mozes Kor je imala 10 godina kada je ugledala vojnike. Bila je jedno od stotinu dece koju je nemačka vojska ostavila, a podvrgavali su je medicinskim eksperimentima tokom zatočeništva.
– Vojnici su me grlili, davali su mi kolače i čokoladu… Nismo patili samo za hranom nego i za ljudskom ljubaznošću – rekla je.
Ta ljudskost je oslikavala oslobađanje Aušvica. Vojnici su podigli bolnicu, a okolni meštani su pomagali. Mesecima je Crveni krst Poljske pokušavao da spase ljude koji su bili na samrti, a radili su bez adekvatne hrane i zaliha. Oko 7.500 zatvorenika je preživelo.
Iako su pojedini novinari posetili Aušvic, logor tada nije privukao toliko pažnje kao oslobađanje Majdaneka, prvog većeg mesta smrti koje je palo tokom rata. Međutim, kada su sovjetski istražitelji shvatili kolike su bile razmere zločina u Aušvicu, taj logor je postao simbol stradanja i Holokausta. Uz pomoć poljske vlade, grupa zatvorenika je logor pretvorila u memorijalni muzej.
Komandant obešen
U Aušvicu je ubijen 1,1 milion ljudi. Nakon svedočenja u Nirnbergu, Rudolf Hes, oficir SS-a koji je bio komandant logora četiri godine, izveden je pred Vrhovni sud Poljske.
Većina nacista je negirala umešanost u zločine, ali Hes nije. Dok je čekao izvršenje smrtne kazne, pisao je memoare i navodno pokazao kajanje. Obešen je tamo gde je i naneo najviše zla – u Aušvicu – nadomak prostorija koje je koristio Gestapo.
Veruje se da je samo oko 15 odsto ljudi poslatih u Aušvic preživelo.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
