Svakom detetu tokom odrastanja trebaju podrška i pohvale od strane roditelja. Pohvaliti dete kada prvi put uradi nešto novo je neophodno kako bi ono razvilo samopouzdanje i kasnije nezavisnost. Međutim, postoji razlika između podržavanja deteta i verovanja da ono nikad ne može pogrešiti.
Roditelji koji imaju “zlatno dete” smatraju da je njihovo dete izuzetno (čak i ako je takvo uverenje neosnovano), posebnije od druge dece i da ne može da pogreši, niti da išta loše uradi.
Psiholozi i psihijatri navode da je glavni uzrok razvoja sindroma zlatnog deteta roditelj narcis (ili su oba roditelja narcisi) i ima perfekcionističke težnje. Zlatno dete je produžetak svog roditelja narcisa.
Narcisi su osobe koje sebe uvek stavljaju na prvo mesto, stoga nisu u stanju da na to mesto stave svoju decu i da im se istinski posvete. Oni se fokusiraju na sebe, a decu posmatraju kao produženu ruku roditelja i kroz njih nastoje da ostvare sve ono što oni nisu uspeli.
Ukoliko imaju više dece, jedno dete će se izdvojiti kao zlatno dete, biće favorizovano od strane roditelja i to na način da se od njega očekuje da UVEK bude perfektno i uspešno. Jedno dete se izdvaja jer ima osobine koje roditelje podsećaju na njih same ili možda ima talenat koji bi roditelj mogao iskoristiti za sopstvenu korist. Dete kroz svoje uspehe i postignuća kod roditelja stvara osećaj da je i on uspešan, sjajan roditelj.
Zbog ovakve atmosfere u odrastanju, zlatno dete razvija:
- Strah od neuspeha zbog osećaja obaveze i tereta da održi sliku savršenog deteta. Ukoliko je dete odgajano tako da veruje da ne može da pogreši, teško će se nositi sa tim kada se neuspeh, kao sastavni deo života, ipak desi. Dete, odnosno odrasla osoba, shvati da nije savršena, što može dovesti do osećaja sramote jer nije ispunio ono što se od njega očekuje i što je on ‘trebalo da bude’. To posledično može dovesti do niskog samopoštovanja i depresivnih simptoma. Ovakve osobe, takođe, teško podnose konstruktivnu kritiku, jer nisu naviknuti na to da ih neko ispravlja.
- Potrebu za konstantnom spoljnom validacijom jer to jedino poznaje. Zlatna deca su razvila samopouzdanje bazirano na mišljenju i konstantnom odobravanju drugih, što se kasnije prenosi na odraslo doba. Vode se mišlju: “dobar/dobra sam samo ako to drugi vide”. Ukoliko ne dobiju potvrdu od drugih, to narušavanja njihovu sliku o sebi. Stoga će uvek raditi ono što ispunjava tuđa očekivanja, kako bi dobili potvrdu da vrede. Oni su uvek susretljivi i ne umeju da postave zdrave granice u odnosima sa drugima.
- Nemogućnost da prepozna sopstvene potrebe jer u kontinuitetu zadovoljava tuđe. Ljudi sa sindromom zlatnog deteta su toliko navikli da zadovoljavaju tuđe potrebe, da vrlo često nemaju vlastite ciljeve. To postaje očigledno kada ispune očekivanja roditelja, odnosno njihove ciljeve i ne znaju šta dalje. Oni često nemaju predstavu ko su zapravo jer je njihov osećaj identiteta zamršeno povezan sa njihovim roditeljima.
Ova „deca“, kasnije ljudi, skloni su depresivnim stanjima i razvijanju loše slike o sebi (jer je sasvim prirodno da se u životu smenjuju periodi dobrih i manje dobrih rezultata i situacija, sto je za zlatno dete neprihvatljivo).
Takođe, potiskivanje sopstvenih potreba i emocija da bi tuđe bile zadovoljene, često kreira zavisničke odnose u kasnijem dobu, jer su uvek drugi (roditelji) „odlučivali“ za njih, pa se to prenosi i na partnerske odnose. U partnerskim odnosima mogu imati od strah od intimnosti, jer intimnost zahteva ogoljenost, da ih neko poznaje u potpunosti. Budući da su svesni svoje nesavršenosti, boje se da će ih partner, kad uvidi njihove mane, odbaciti.
Kako prevazići sindrom zlatnog deteta
Da li ste se pronašli u ovome što ste do sada pročitali? Ne očajavajte, psiholozi kažu da je ovaj sindrom moguće prevladati. Prvi korak je svesnost. Problemom se ne možemo pozabaviti dok ne priznamo sebi da on postoji. Može biti vrlo težak i dugotrajan proces promena uverenja i obrazaca kojima se vodimo od detinjstva i potreban je aktivan rad na sebi, kroz psihoterapiju ili čitanje knjiga, kako bismo razvili drugačija, racionalna uverenja.
Ukoliko osvestitmo da stalno udovoljavamo potrebama drugih, treba preispitati sebe zašto se tako osećamo i zašto to radimo. Treba zastati na trenutak i pitati sebe: “Šta zapravo JA želim?”. Ne drugi ljudi, okolina, roditelji, već ja! Svesnost da su naše želje i potrebe jednako važne kao želje i potrebe drugih je jako važna lekcija.
Obzirom da ove osobe imaju strah od neuspeha, potrebno je da definišu neuspeh. Ukoliko ne ispunimo cilj koji smo sebi postavili, to je prilika za vežbanje saosećanja prema sebi.
Prevladati ovaj sindrom nije lako, ali nije nemoguće. Rad sa psihoterapeutom može biti od posebnog značaja i ključan za razvoj zdravijih odnosa sa roditeljima, partnerom, i najvažnije, sa samim sobom.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
