U svetu pića malo šta izaziva toliko misterije, straha i fascinacije kao apsint – smaragdno zeleni napitak koji je u 19. i 20. veku pomeo Pariz, zaveo umetnike i zabrinuo čitave vlade.
Pelin je poznat vekovima i izvan sveta alkoholnih pića. U mnogim kulturama smatran je zaštitnom biljkom protiv zlih duhova. U većim količinama je otrovan, ali u malim dozama koristi se i u gorkim likerima, vermutu i nekim biljnim lekovima.
Apsint je prvobitno bio lek,pre nego što je postao kontroverzno alkoholno piće, apsint se koristio kao lek. Još u starom Egiptu i antičkoj Grčkoj, pelin (glavni sastojak apsinta) bio je poznat po svojim antiparazitskim i digestivnim svojstvima. Francuski lekar Pierre Ordinaire je krajem 18. veka formulirao prvi „moderni“ recept za apsint kao tonik za želudac.
Bio je standardna oprema vojnik,Francuski vojnici u kolonijalnim ratovima u Africi (19. vek) dobijali su apsint kao sredstvo za dezinfekciju vode i prevenciju bolesti, poput dizenterije i malarije. Navika ispijanja apsinta se sa fronta proširila i u pariske kafee.
Umetnici su ga obožavali – ali je i „uništio“ neke, Van Gog je bio poznati konzument apsinta – neki veruju da je njegov psihički pad delimično povezan sa preteranom konzumacijom ovog pića (iako je verovatniji uzrok bio mentalna bolest i alkoholizam uopšte). Pablo Picasso, Oscar Wilde i Ernest Hemingway takođe su bili fascinirani apsintom, i često su ga pominjali u svojim delima.
Efekat ‘la fée verte’,Apsint je dobio nadimak La Fée Verte – Zelena vila. Verovalo se da izaziva vizije i proširenu svest, pa su ga boemi smatrali ključem za kreativno prosvetljenje. Iako su halucinacije preuveličane, ritualno ispijanje i efekat jakog alkohola doprineli su ovom mističnom ugledu.
Zabrana apsinta početkom 20. veka nije bila samo zbog zdravlja – vinarije su igrale ključnu ulogu u njegovom „progonu“. Vino je bilo u krizi zbog filoksere, a apsint je preuzimao tržište. Kampanja protiv apsinta predstavljala ga je kao piće ludaka i ubica, koristeći šokantne plakate i novinske naslove.
Nakon legalizacije 1990-ih, stari recepti su rekonstruisani na osnovu sačuvanih zapisa i boca iz 19. veka. Danas postoji više stotina vrsta apsinta – od tradicionalnih švajcarskih i francuskih, do modernih verzija iz Češke, SAD, pa čak i Srbije.
Piće koje je obećavalo inspiraciju i ludilo
Krajem 19. veka, apsint je bio više od pića – bio je simbol boemskog života. Slavni umetnici poput Van Goga, Toulouse-Lautreca, Baudelairea i Hemingwaya svakodnevno su ga pili u nadi da će u zelenoj čaši pronaći inspiraciju. Ritual pripreme apsinta – kašika, kocka šećera, kap po kap hladne vode – imao je gotovo mističan prizvuk.
Ali kako je njegova popularnost rasla, rasla je i zabrinutost. U javnosti su počele da kruže priče o ludilu, nasilju i halucinacijama izazvanim ovim pićem. Najozloglašeniji je bio slučaj iz 1905. godine, kada je jedan švajcarski farmer ubio svoju porodicu, a među konzumiranim pićima tog dana bio je i apsint. Dovoljno za paniku.
Lov na tujonskog demona
Glavni osumnjičeni? Supstanca tujon, prirodno prisutna u biljci pelin, jednom od ključnih sastojaka apsinta. Tujonu su pripisivane psihoaktivne osobine – verovalo se da izaziva halucinacije, pa čak i mentalne poremećaje. Iako se nalazio u tragovima, panika je bila dovoljna.
Do 1915. apsint je bio zabranjen u većini Evrope i Amerike. Zamenila su ga druga pića, ali legenda o „zelenom vilenjaku“ nastavila je da živi u umetnosti, zabranama i mitovima.
Renesansa zaboravljenog pića
Tek krajem 20. veka, moderna nauka je ponovo uzela apsint pod lupu. Rezultati? Tujon u apsintu nije prisutan u količinama koje bi izazivale halucinacije. Većina „zelenih zločina“ zapravo je bila izazvana – prevelikim unosom alkohola. Apsint je, naime, često imao i preko 70% alkohola, što ga čini jednim od najjačih alkoholnih pića u istoriji.
Zahvaljujući novim istraživanjima, apsint je rehabilitovan. Danas je legalan u većini zemalja (uključujući i EU), i to pod strogom kontrolom sastava. Njegova savremena verzija je bezbedna, ali i dalje zavodljivo misteriozna.
Apsint danas – umetnost u čaši
Savremeni apsint doživljava renesansu. Sve više destilerija širom sveta nudi ručno pravljene verzije koje prate tradicionalne recepte. Očarava bojom, ritualom i istorijom. Iako više ne izaziva halucinacije, njegova reputacija i dalje opija – ali ovaj put kroz kulturu, dizajn i ukuse.
