Zamislite armiju koju čine pripadnici različitih nacija, koje se međusobno ne razumeju i nevole, a poseduju oružje i velike količine alkohola. Šta bi u takvoj situaciji moglo da krene po zlu?
Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, izbio je još jedan u niz ratova Austrijske carevine i Otomanske imperije. Zapravo rat je izbio između Rusije i Turske, a Austrija se odlučila da pomogne Rusima, kako bi od Turaka preotela delove Balkanskog poluostrva.
Turska vojska okuplja se na granici dveju carevina koja se nalazila u Banatu. Austrijski car Jozef II kreće Turcima u susret sa svojom armijom. Austrijanci su računali da će zajedno sa Rusima uspeti da obuhvate Turke sa dve strane i tako ih unište…
Bitka kod Karansebeša ili „Pijana bitka“
Gradić Karansebeš, nalazi se u rumunskom Banatu, na mestu gde se reka Sebeš uliva u Tamiš. Austrijski car Jozef II pristiže na levu obalu Tamiša 21. septembra, sa svojih 80.000 vojnika i 500 topova i tu pravi logor. Međutim, na austrijskoj strani bore se pripadnici različitih naroda iz cele carevine, koji se ne sporezumevaju baš najbolje jedni sa drugima (niti su u velikoj ljubavi).
Austrijska elitna konjica Husari, po mraku prelazi na suprotnu obalu reke, misleći da će tako iznenaditi turske predhodnice. Međutim, umesto Turaka, nailaze na lokalne Vlahe, koji imaju veliku količinu domaće rakije. Husari otkupljuju svu rakiju od Vlaha i uskoro počinju da piju, slave i pevaju. Zvuci veselja dopiru do austrijskog logora na suprotnoj obali Tamiša, a odred pešadije odlučuje da pređe reku i proveri šta se dešava.
Videći Husare kako se opijaju, pešadija želi da im se pridruži. Husari to odbijaju i počinje ozbiljna kavga. U opštoj tuči i metežu, uskoro su se začuli pucnji iz vatrenog oružja, što su mnogi protumačili kao turski napad! Austrijski oficiri pokušavajući da obuzdaju pijanu rulju, viču na nemačkom jeziku Halt! (stoj, stani). Vojnici iz slovenskih zemalja usred sveopšte gužve, umesto „Halt“ razumeju da se viče „Alah“, misleći da su ih Turci napali i zajedno sa Husarima kreću da u stampedu beže ka svom logoru.
Da stvar bude još gora, komadant austrijske artiljerije, ne uspeva da ih prepozna u mraku, već misleći da se neprijatelj približava logoru, naređuje da se na njih otvori vatra iz topova!
Tada se iz sna bude vojnici u logoru, koji nisu otišli u provod na drugu obalu reke i tako pospani otvaraju vatru na pridošlice. U austrijskom logoru nastaje opšti haos, gde svako puca na svakog sve do jutra.
Kada se opšta pometnja stišala sa prvim zracima sunca, austrijski car Jozef II naređuje svojoj razbijenoj armiji da krene u povlačenje. Ali tu nije kraj malera za Austrijance, jer je neko uspeo da iskorisi metež i gungulu u austrijskom logoru i da ukrade kompletnu riznicu sa novcem i vojničkim platama i pobegne.
Austijanci zbog velike sramote nisu želeli da pišu o ovoj „bici“, osim u jednom vojnom biltenu gde se navodi da, pošto je u bici učestvovala samo austrijska strana, ona se može smatrati i poraženom i pobedničkom stranom.
Austrijance je prilično skupo koštala vlaška rakija. Ceh je 150 poginulih, 1.500 ranjenih i 500 nestalih. Ali sigurno se pitate šta se desilo sa Turcima? Zapravo ništa, jer su se na bojištu pojavili dva dana kasnije, ostavši u čudu kad su naišli na mrtve Austrijance.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
