Mislimo da znamo sve što treba da znamo o poznatim turističkim atrakcijama.
Ali, od drevnih spomenika do modernih građevina, za neka od najpoznatijih mesta na svetu vezane su, u najmanju ruku neobične priče, koje često ostaju neispričane.
Ajfelov toranj je trebalo da traje samo 20 godina
Ajfelova kula u Parizu otvorena je za javnost 31. marta 1889. godine, iako je mnogo meseci nakon toga bila zatvorena. Gustav Ajfel je dobio dozvolu za izgradnju tornja tek nakon što je platio 80 odsto troškova i potpisao sporazum sa vlastima francuske prestonice da će biti uništen za otpad za 20 godina.
Da bi produžio život tornja, Ajfel je eksperimentisao sa mnogim metodama pre nego što se odlučio na najefikasniji: transformisanje spektakularnog spomenika u masivni bežični predajnik. Da bi se to postiglo, jedna antena je postavljena na vrhu Ajfelove kule, a zatim i druge.
Nije prošlo mnogo dok se vojska zainteresovala za tako jak predajnik, pa su postigli dogovor sa Ajfelom. Rezultat toga bila je prva podzemna vojna radiotelegrafska stanica podignuta 1909. godine, a funkcija Ajfelove kule je produžena za još 70 godina.
Stounhendž je bio spomenik u privatnom vlasništvu
Engleski kralj Henri VIII je u 16. veku kupio opatiju Amesburi i okolna zemljišta, uključujući i one na kojima se nalazi Stounhendž. Nakon toga, lokacija je više puta menjala vlasnika.
Godine 1915, da bi pokrio britanske ratne troškove, Stounhendž je stavljen na aukciju pod nazivom Lot 15. Pored Stounhendža, bilo je i približno 12 hektara zemlje. Kupac je bio Sesil Čab, koji je kupio sajt za 6.600 funti, što je danas više od milion dolara.
Prema jednoj priči, on je kupio Stounhendž kao poklon svojoj ženi, koja je bila pomalo razočarana poklonom jer je poslala muža po zavese, a on je došao sa antičkim spomenikom.
Sesil Čab je dao Stounhendž državi 1918. godine pod uslovom da lokalno stanovništvo ne mora da plati da vidi spomenik, a da turisti ne moraju da plate više od jednog šilinga. Premijer Velike Britanije proglasio je Sesila Čaba plemstvom u znak priznanja za njegovu dobrotvornu donaciju, a uz njegovo ime je dobio počasni prefiks „ser“.
Koloseum je bio opremljen sa oko 20 liftova
Godine 1996. arheolog Hajnc-Jirgen Beste sa Nemačkog arheološkog instituta i drugi nemački i italijanski stručnjaci pronašli su tragove na zidovima Koloseuma. On i njegove kolege su zaključili da je ova zgrada imala sistem liftova i otvora koji bi povezivanjem tačaka prevozili opasna stvorenja do glavne arene.
Kasnije je otkriveno da je Koloseum imao između 24 i 28 liftova, od kojih je svaki mogao da podigne do 350 kg težine. To jest, ako se svi liftovi koriste istovremeno, moći ćete da izvučete 50 lavova na površinu. Smatra se da je postojao sistem signalizacije koji je omogućio zaposlenima u podrumskim prostorijama da znaju kada i koliko liftova sa životinjama da pošalju na površinu.
Iza glave Abrahama Linkolna na planini Rašmor trebalo je da bude prostorija za čuvanje najvrednijih dokumenata u Sjedinjenim Državama
Prvobitno, umetnik Gutzon Borglum želeo je da izgradi stepenište od 240 metara koje vodi do ogromne komore u prednjem režnju Linkolnove glave. Međutim, nakon sečenja samo 21 metra stene, radovi na izgradnji objekta su obustavljeni.
Iako je prostorija završena 1998. godine, njen značaj se promenio. Sala nije otvorena za javnost i ne čuva nijedno od legendarnih dela velikih Amerikanaca. Umesto toga, u odaji je prikazano 16 panoa sa biografskim i istorijskim podacima o planini Rašmor, kao i tekstovi nekih od radova koje je Borglum želeo da sačuva.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
