Najveća brodska nesreća na reci u Srbiji, desila se davne 1952. godine, kada je usled spleta nesrećnih okolnosti i najveće ikada zabeležene oluje, potonuo brod „Niš“.
U nezapamćenoj oluji, mutni talasi dve moćne reke na njihovom ušću, odneli su više od stotinu života, a brod „Niš“ je poneo neslavan epitet – „Dunavski Titanik“.
Nesretan splet okolnosti
Tog sunčanog septembarskog dana 1952. godine, život se skoro u potpunosti vratio u normalu nakon krvavog rata. Beograd je počeo da se obnovlja, a ljudi su išli svojim poslom u grad i iz njega. Građani su između Zemuna i Beograda voleli da putuju malim brodovima, kapaciteta od 60 do 100 ljudi. Ovi brodići bili su sastavni deo gradskog prevoza.
U tom periodu, u toku je bila obnova Savskog mosta, pa se između Zemuna i Beograda putovalo brodom ili autobusima koji su išli do mosta, a dalje su putnici prelazili peške.
Međutim, baš tog 9. septambra, prelaz je bio zatvoren i za pešake, pa je jedini način da se pređe preko Save bio brodom. A onda su nad Beogradom i njegovim rekama, počeli da se navlače zlosutni crni oblaci…
Na pristanu se gurao veliki broj građana, đaka i studenata, koji su želeli da se ukrcaju na brod koji je plovio za Zemun. Kapacitet broda je bio 60 ljudi, međutim, na brodu se našlo više od stotinu ljudi, neki čak tvrde i 150.
Videvši da se sprema nevreme kapetan broda Ferdinand Nobilo, zatražio je od lučkih vlasti da odmah krene, kako se brod ne bi preopteretio i kako bi izbegao oluju. Lučke vlasti daju mu dozvolu da zaplovi ranije i brod kreće na kobno putovanje u 13.08 časova. Svega par minuta kasnije, tačnije u 13.13, brod je zahvatila oluja, naspram Velikog Ratnog ostrva. I to ne obična oluja…
Najgora oluja ikad
Preko vode su zaduvali orkanski vetrovi jačine preko 100 km na čas, počeo je da pada led veličine kokošijeg jajeta. Ipak ono što ovu oluju izdvaja od svih predhodnih, ali i onih koje su usledele potom, je količina padavina. Za samo 20 minuta palo je 80 mililitara kiše što je apsolutni rekord. Inače prosek padavina u Beogradu za ceo mesec septembar bio je 60 mm!
Još jedna nesretna okolnost bila je ta što su se putnici povukli u salon koji je bio u potpalublju kako bi izbegli nevreme. Usled strahovitih udara vetra, brod se prevrnuo na bok i potonuo za samo 3 minuta, noseći sa sobom više od sto ljudi u vodeni grob, na dubinu od 14 metara. Još jedna od neverovatnih stvari u ovoj tragediji, je da su na obalu uspeli da isplivaju neplivači, dok su se pojedini vrhunski plivači udavili. Vera Erdeljan koja je bila državna prvakinja u plivanju se udavila, a njena drugarica, ne plivač je uspela da preživi.
Ko je bio kriv?
Stroge komunističke vlasti donele su zaključak da je za nesreću kriva „Viša sila“, odnosno na nesreću je uticao veliki splet različitih okolnosti: Brod je bio pretrpan, a Beograd je pogodilo, do tada nezapamćeno nevreme. Baš na mestu na kome je brod potonuo, vađen je pesak, pa je voda tu pravila vrtloge. Još jedan od razloga za nesreću bio je zaista bizaran. Naime, na brodu je pre nesreće, zamenjena parna mašina sa mnogo lakšim dizel motorom, čime je pomereno težište broda i narušena njegova statika!
Šta je bilo sa brodom posle nesreće?
Isto veče nakon nesreće, brod je izvučen specijalnom dizalicom sa dna reke. Prestravljeni ronioci koji su ušli u salon, tamo su zatekli više od 60 tela, od kojih su mnoga bila dečija. Brod je potom rekonstruisan i dobio je novo ime „Senta“. Godinama je plovio na relaciji Kovin-Smederevo, sve dok konačno nije isečen u staro gvožđe tokom osamdesetih.
Na kraju, bilans je bio poražavajući – izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, a tačan broj poginulih nikada nije utvrđen. Većina tela utopljenika je pronađena, dok nekolicina nije nikada, već su ostali da večno počivaju u svom vodenom grobu.
Tragedija „Dunavskog Titanika“ nas opominje i upozorava na surovu snagu prirode i našu nemoć pred njenim besom. Za nauk svima treba da bude da se velike reke Sava i Dunav ne doživljavaju olako i da se na njih ne izlazi bez strahopoštovanja.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
