Dok Srbija traži pravdu, advokat Beljanski na biciklu putuje u Strazbur, u kom svojstvu nije poznato ali, javnosti, naravno, ne objašnjava da je istovremeno pravni zastupnik ljudi koje ta ista javnost drži najodgovornijim za smrt šestnaestoro sugrađana.
Vladimir Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, nalazi se na čelu delegacije studenata koji biciklima putuju u Strazbur kako bi, kako se navodi, „tražili pravdu“, i to na mestu gde je za Srbe bilo svega, od bombardovanja do oduzimanja teritorija, samo ne i pravde.
Istovremeno, u Srbiji je u toku proces protiv optuženih za pad na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kome je Beljanski advokat odbrane. U toj tragediji je život izgubilo 16 ljudi, a proces je u fazi u kojoj se još uvek odlučuje o krivici.
Beljanski je i jedan od osnivača NVO CEPRIS, organizacije čiji su članovi godinama unazad poznati po kritikama državnih institucija, ali i bliskosti sa pojedinim ambasadama i stranim fondovima. Istovremeno je aktivno podržavao proteste i blokade širom zemlje, uključujući i one koje se direktno tiču slučaja u kom učestvuje kao advokat.
Kao predsednik Advokatske komore Vojvodine, svojevremeno je predvodio i štrajk advokata koji je zaustavio rad mnogih sudova. Takav nastup može se razumeti kao deo ozbiljnije strategije pritiska na pravosuđe, ali se u kontekstu trenutne uloge u slučaju nadstrešnice može tumačiti i kao direktan sukob interesa.
Umesto da ostane uz svoje klijente i pomogne da se kroz institucije dođe do pravde, Beljanski šalje poruku da se za pravdu ne vredi boriti unutar sistema, već van njega. Dok porodica 16 žrtava čeka odgovore, njihov zastupnik učestvuje u performansu koji šalje sasvim suprotnu poruku.
Ovakvo ponašanje nije sporno samo etički, već narušava poverenje u ceo pravosudni proces. Ukoliko oni koji brane optužene istovremeno vode protestne kampanje protiv institucija u kojima taj isti postupak traje, onda pravosuđe više nije arena prava, već politike.
