Dok počivamo u miru, materijali poput drveta, sintetičkih materijala i metala u tradicionalnim kovčezima, kao i beton oko pojačanih grobova, nastavljaju da opterećuju Zemlju.
„Za proizvodnju ovih materijala potrebna je velika količina energije, a koriste se vrlo kratko, posle čega se zakopavaju. Oni se ne raspadaju brzo,“ kaže Dženifer DeBrujen, vanredna profesorka biosistemskog inženjeringa i nauke o zemljištu na Univerzitetu Tenesi.
Italijanski dizajneri Raul Brecel i Ana Čiteli možda imaju rešenje. Njihov izum zove se Capsula Mundi – „svetska kapsula“ na latinskom – organski kovčeg u obliku jajeta, pogodan i za pepeo.
Nakon zakopavanja, ljuska od biorazgradive plastike se razlaže, a ostaci obezbeđuju hranljive materije za sadnicu posađenu odmah iznad kapsule. Brecel i Čiteli veruju da je smrt povezana s konzumerizmom jednako koliko i život. Njihov cilj? Stvaranje groblja punih drveća umesto nadgrobnih ploča, smanjenje otpada i stvaranje novog života iz smrti.
Ideja za Capsula Mundi nastala je 2003. godine, kada su videli tone odbačenog nameštaja nakon čuvenog sajma dizajna u Milanu, „Salone del Mobile“.
„Bilo je to takmičenje u dizajniranju novih stvari, ali gotovo niko nije razmišljao o budućem uticaju tih proizvoda ili o tome da li će ih iko zaista koristiti“, kaže Brecel.
„Počeli smo da razmišljamo o projektima koji bi imali ekološki aspekt. Smrt je deo našeg života, ali na dizajnerskim sajmovima niko o tome ne vodi računa jer je to deo života koji ne želimo da vidimo. Ne volimo da razmišljamo o smrti kao delu života.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Nauka iza koncepta
Dizajneri prvo lansiraju model namenjen pepelu. Kasnija verzija će biti pogodna za tela, koja će biti postavljena u položaj fetusa.
Bakterije u zemljištu prvo razlažu bioplastiku, a pepeo zatim postepeno dolazi u kontakt sa zemljom, bez velikih promena u njenoj hemijskoj ravnoteži.
Ipak, iako je sahranjivanje pepela ekološki prihvatljivo, neki kritikuju kremaciju. „To je proces koji zahteva mnogo energije,“ kaže DeBrujen. Pored toga, starije zubne plombe mogu osloboditi zagađujuću živu, zbog čega neki krematorijumi koriste filtere za živu.
Iako sadnja semena iznad kapsule može delovati primamljivo, profesorka Džeklin Ajtkenhed-Peterson sa Univerziteta Teksas A&M predlaže sadnju zrelijih stabala.
„Budući da se telo brzo razgrađuje u zemlji, hranljive materije se oslobađaju prilično brzo, pa je sadnja dovoljno velikog stabla iznad kapsule ključna. Takođe, važno je da hranljive materije ne odu u podzemne vode,“ rekla je ona.
Da li bi to zaista pomoglo životnoj sredini?
DeBrujen veruje da bi: „Problem s tradicionalnim sahranama je što su potpuno anaerobne. Ostaci se zakopavaju duboko i zatvaraju u kovčegu, što dovodi do nepotpunog raspadanja.“
„Ove kapsule omogućavaju neki protok kiseonika kroz sistem. Osim toga, unose dodatni ugljenik [iz bioplastike na bazi skroba]. Jedan od izazova u razgradnji ljudskog tela je to što je veoma bogato azotom, a mikrobima koji ga razgrađuju potreban je ugljenik za ravnotežu,“ piše CNN.
