Cvijović i Božićka Vazduhoplovnom akademijom vladali kao totalitarnim režimom (9. deo)

Međutim, pre nego je i počela tzv. “rasprava“, svim članovima Saveta je podeljen “materijal“, odnosno papiri sa “vrućim“ citatima, izvučenim iz konteksta, koji su imali za cilj da me kompromituju u očima kolektiva. Citate je po naređenju Uprave izvukao i u veštačku celinu uklopio jedan srbista, kolega po struci, koji je kako se ispostavilo, danima iščitavao knjigu podvlačeći i prekucavajući pomenute delove. Znao sam da je knjiga provokativna i “politički nekorektna“, pa ipak nisam očekivao takvu metodologiju, za koju se verovalo da je prohujala sa komunističkim režimima.

Sazivanje Saveta nastavničkog veća, a pogotovu deljenje “materijala“ članovima, nije imalo nikakvog opravdanja i beše uvredljivo, jer me je u očima kolektiva predstavljalo kao navodnog prestupnika. A i zbog činjenice da nisam bio ni pozvan na sastanak, što mi je makar kao “optuženom“ sledovalo. Saznavši od jednog člana Saveta sve što se dešavalo na tom sastanku, postade mi jasno da se čitava stvar uopšte nije ticala “nedozvoljene distribucije knjiga“, jer da je hteo, direktor mi je mogao i nasamo reći da ona nije dozvoljena i stvar bi bila rešena bez komplikovanja.

Ali sve je ukazivalo da je Goranu Cvijoviću trebalo baš komplikovanje, za početak dozirano i diskretno, jer da bi se pokrenula lavina najpre se niz breg mora zakotrljati grudva. Euro-diktatura nije htela da ponavlja greške prethodnih režima, ne obrušavajući se na žrtvu direktno, već postepenim širenjem tihog odijuma kod okoline. Da su članovi Saveta postupili kako je Goran Cvijović očekivao, tj. da su na osnovu “citata“ osudili sadržaj knjige kao “nedoličan“, onda bi stvar izašla pred Nastavničko veće i tako bi, krijući se iza “volje Nastavničkog veća“ Goran Cvijović izdejstvovao moju suspenziju.

Na sreću, članovi Saveta, uglavnom čestitiji deo kolektiva, reagovali su zrelo i razborito, rekavši da navedeni citati kao i celokupan način pisanja nisu ništa nepoznato u savremenoj književnosti, da se njime služe čak i nobelovci, pa u tom smislu ni pisanje kolege ne predstavlja izuzetak. Goran Cvijović je istog trenutka počeo da se pravda kako razlog sastanka “nije sadržaj knjige“ već “njihova distribucija u biblioteci“ (ali je vešto izbegao da objasni koja je svrha papira sa citatima podeljenih članovima Saveta). Tada je bibliotekarka Nada Zeljić navodnu “krivicu“ prihvatila na sebe, a Savet je došao do zaključka da distribucija knjiga u biblioteci nije dozvoljena i čim su mi saopštili odluku ja sam knjige istog dana uklonio iz biblioteke.

Ali u kontekstu svega prethodnog, taj događaj je predstavljao punu kap u čaši. Shvatio sam da me Uprava drži pod mikroskopom i lovi svaku grešku, pa sam zarad odbrane sopstvenog dostojanstva, a i da bih predupredio Cvijovićeve buduće pokušaje da me izbaci iz škole, već sutradan otišao kod sekretara i podneo zahtev za hitno sazivanje vanrednog nastavničkog veća, na šta sam kao profesor po zakonu imao pravo.

Namera mi je bila da pred svima otvoreno ukažem na podmukle metode iz preživelih totalitarnih sistema, kao i na druge negativne pojave kojih sam do tog trenutka bio svedok. Ali i da članove Uprave pozovem na odgovornost pred Kolektivom i Zakonom, koji valjda predviđa nekakve sankcije za zloupotrebu rukovodećeg položaja. Tim rečima sam i obrazložio svoj zahtev.

Nastaviće se…