NOVI SAD – Iako ste sasvim sigurno mnogo puta prošetali nekadašnjom Ćurčijskom ulicom verovatno niste ni bili svesni njenog istotrijskog značaja za grad. Naime, od 1918. godine ova ulica je preimenovana u sada već čuvenu Pašićevu ulicu, koja se smatra jednom od najlepših u „Srpskoj Atini“, ali nekada je ona bila prepoznatljiva pre svega zbog svog zanatskog potencijala.
Mnogo puta kroz istoriju je ovoj ulici menjano ime. Prvi put je zabeležena na mapi 1745. godine, na planu grada i tada je upisana kao Velika čaršija, a nakon toga preimenovana je čak još devet puta (od čega su dva imena na srpskom, jedno na mađarskom, i čak šest na nemačkom jeziku).
Promenom imena prvog decembra 1918. godine, ulica je potpuno promenila i svoju fizionomiju. Pre nego što je dobila ime po jednom od najvećih srpskih državnika Nikoli Pašiću, ona je bila isključivo ulica novosadskih ćurčija, davno izumrlog zanata.
Ćurčija se bavi izradom odevnih predmeta od kože. Reč je turskog porekla, a njen direktan prevod bi bio „krznar“. Iako je danas mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano, nekada je bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora, jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozijih koža i krzna.
Tako je nekada iz svake radnje u Ćurčijskoj ulici, dopirao miris štavljene kože i svežih boja. Tada su zanatlije svoje dućane otvarali na prostoru koji je počinjao od zgrade Marije Trandafil (današnje Matice srpske) i Nikolajevske osnovne škole (danas „Male ekonomske“ škole) i pružao se sve do Vladičanskog dvora.
Bilo kog Novosađanina da ste upitali pre i za vreme Prvog svetskog rata, gde mogu da se kupe najbolji proizvodi od kože, uputili bi vas u ovu ulicu, ne samo zbog nespornog kvaliteta proizvoda, već i zbog njihovih sugrađana koji su se bavili ćurčijskim zanatom.
Po sećanju Novosađana najbolji majstori svog zanata bili su Jovan Uzelac, Milan Vinokić, Paja Stefanović, Vlada Dorin, PetarNikolić, Gavra Neckov i Paja Davidovac. Zapamćeni su i mlađi naslednici koji su zanat učili od prethodno navedenih majstora, kao što su Đoka Milovanović i Miloš Stajić.
Nekad je ćurčijski zanat bio tradicija jedne porodice i prelazio je sa oca na sina. Skoro punih šezdeset godina zanatske tezge to jest „štandovi“ bili su postavljeni po ulicama Novog Sada i na njima su novosadske zanatlije prodavale svoju robu. Te tezge su bile poređane sa leve strane ulice Kralja Petra i protezale su se od ugla Dunavske ulice pa sve do nekadašnjeg bioskopa “Korzo”.
Svakodnevno su tu, na tim tezgama, novosadski cipelari, krojači, lončari, cvećari, piljari, pekari, stolari, užari, ćurčije i papučari čekali na svoje mušterije, baš kao i u nekadašnjoj Đurčijskoj ulici.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
