Miodrag Petrović Čkalja bio jedan je od najpoznatijih komičara sa ovih prostora, a mnogi misle da ga je sudbina predodredila za posao kojim se za života bavio s obzirom da je rođen na Svetski dan šale, 1. aprila, pre tačno 98 godina.
“Paja i Jare”, “Kamiondžije”, “Servisna stanica”, “Ljubav na seoski način”, Vruć vetar“, “Put oko sveta” su samo neka od ostvarenja u kojima je igrao i izazivao kod ljudi jednu od lepših emocija – smeh.
Ipak, iako ga svi pamtimo kroz smeh i šalu, Čkalja je imao i mračnu stranu koja je mnogim glumcima i rediteljima napravila pakao u životu. Naime, ovaj genijalni komičar imao je “crnu listu” glumaca sa kojima nije hteo da sarađuje.
O tome je prvi pre 10-ak godina govorio pokojni Bole Stošić, koji je priznao da upravo zbog Čkalje nije odigrao ulogu u “Boljem životu”.
– U “Boljem životu” me nije bilo jer sam morao da imam direktne scene s Miodragom Petrovićem Čkaljom. On je imao kod sebe spisak od osam glumaca s kojima nije želeo da radi. Na njemu je bilo i moje ime. Nisam želeo da dođem na snimanje, a da me on izbaci. Znao sam da me to čeka – rekao je tada Bole Stošić i objasnio zašto su se posvađali:
– Posvađali smo se na savetu Beogradskog dramskog pozorišta. On je meni bio vrlo drag, ali nesrećan čovek. Nije mogao da izađe na ulicu jer je bio vrlo popularan. Gledali su svi u njemu Čkalju s malih ekrana.
Ovo nije jedina od zamerki koje su na Čkaljin račun iznosile njegove kolege, naime, svi pamte čuvene “Kamiondžije” i uloge Paje i Jareta. Pavle Vuisić nije voleo svog kolegu i govorio je za njega da je preterivao u glumljenju i da zbog tog “glumatanja” Vuisić nije mogao da ga smisli. Iako su u šouu bili nerazdvojni prijatelji, u stvarnom životu su bili u užasnim odnosima.
– Čkalja je bio potpuno drugačiji od Pavla. Bio je slab, a moj muž je bio jak. Miodrag je preterivao u glumljenju, dok je Pavle govorio da on “ispred kamere ne glumi, nego da se samo ponaša – kazala je jednom prilikom udovica čuvenog glumca Mirjana Vuisić.
Pred kraj života poznati komičar žalio se kako ga muči samoća. Bio je napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, a Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi. Godine 2002. je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”. Njegov govor tada je potresao sve prisutne. Kraj života dočekao je u bedi.
– Da sam u Americi i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih se, prvo svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je Čkalja te 2002. godine.
Mnogo se pričalo i da je glumac i komičar živeo u siromaštvu, te da nije imao šta da jede, ali je on to osporio.
– Kao i svaki penzioner. Ne može drukčije, nemam nikakva druga primanja sem penzije. Izmišljaju svašta . Čkalja gladuje! Ne, gde to ima. Pa, ne gladuje ovaj moj komšija koji ima pet hiljada penziju. Mučimo se, dovijamo se…
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
