Između 17. i 19. veka, prodaja žena bila je čudan običaj sa praktičnom svrhom.
Džordž Rej je vezao ženu oko struka i uputio se do najbliže pijace. Nije bio tu da nešto kupi – bio je tu da proda svoju ženu.
Gledaoci su vikali dok ju je prodavao na aukciji Vilijamu Harvudu koji je ponudio najveću cenu. „Harvud je otišao ruku pod ruku sa svojom nasmejanom pogodbom“, rekao je posmatrač, „s toliko hladnokrvnosti kao da je kupio novi kaput ili šešir.“ Bilo je to 1847, a Rej je upravo dobio ekvivalent razvoda.
Scena zvuči kao razrađena šala. U stvarnosti, to je bilo sve samo ne šala. Između 17. i 19. veka, razvod je bio izuzetno skup. Dakle, neki Britanci iz niže klase ih nisu mogli priuštiti – umesto toga su prodavali svoje žene. Običaj danas deluje čudno, ali se mogao naći na javnim mestima poput pijaca, kafana i vašara. Istoričari se ne slažu oko toga kada i kako je običaj počeo i koliko je bio raširen, ali izgleda da je to bio prihvaćen alternativni razvod među Britancima niže klase. Prodaja supruge bila je gruba i smešna, ali je takođe služila vrlo stvarnoj svrsi jer je bilo jako teško dobiti razvod.
Ako se vaš brak raspao 1750-ih, morali ste da dobijete privatni akt parlamenta – u suštini, izuzetak od britanskog drakonskog zakona o razvodu – da biste se formalno razveli. Proces je bio skup i dugotrajan, pa je prodaja žena nastala kao oblik lažnog razvoda. To nije bilo tehnički legalno, ali način na koji se odvijalo u javnosti učinio ga je validnim u očima mnogih.
Ljudi su jednostavno mogli da napuste jedni druge, ali žena koja je stupila u odnose sa drugim ljudima bila je u stalnoj opasnosti da njihov prethodni muž dođe i kazni njenog novog ljubavnika i pritom dobije nešto novca. Zakonski, njen muž je mogao da zahteva da mu ljubavnik njegove žene plati veliku sumu novca za seksualne odnose sa njegovom ženom, dok sudovi nisu dozvoljavali ženama da tuže svoje muževe zbog preljube. Prodaja supruge bila je način da se zaobiđe taj rizik.
Čudno je da je prodaja poprimila isti oblik aukcija prodaji stoke tog vremena. Nakon objavljivanja prodaje, muškarac bi stavio vrpcu ili konopac oko vrata, ruke ili struka svoje žene i odveo je do „pijace“ (bilo na pijacu ili na drugo javno mesto). Zatim bi je prodao na aukciji, često nakon što bi posmatračima rekao neke njene vrline. Kada ju je kupio drugi muškarac, prethodni brak se smatrao poništenim, novi kupac je bio finansijski odgovoran za svoju novu ženu.
Obično je prodaja supruge bila samo simbolična – postojao je samo jedan ponuđač, ženin novi ljubavnik. Međutim, ponekad nije bilo određenog kupca i izbio je stvarni rat nadmetanja. Muškarci bi mogli da najave prodaju supruge, a da ne obaveste svoju ženu, a na nju bi mogli da licitiraju potpuni stranci. Ali žene su morale da pristanu na prodaju.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
