Vožd Karađorđe umeo je često da potegne kuburu, dok je knjaz Miloš znao da se naruga drugima
Srpski narod obnovio je svoju državnost tokom 19. veka, a na čelu vaskrsle Srbije smenjivale su se dinastije Karađorđević i Obrenović. Obe dinastije proistekle su iz naroda i njihovi osnivači se gotovo ni po čemu nisu razlikovali od svojih sunarodnika, bili su neobrazovani seljaci, britkog uma i velike hrabrosti.
U istoriji obnove srpske države večno će biti upisana imena vožda Karađorđa Petrovića i kneza Miloša Obrenovića, jedan je za srpski narod izvojevao slobodu, a drugi državu.
Period koji su obeležila ova dva narodna velikana poznat i kao Srpska revolucija, započet je Karađorđevim ustankom na Sretenje a zaokružen Miloševim Sretenjskim ustavom.
Dva najznamenitija Srbina istorije obnovljene srpske države, vožd Karađorđe i knez Miloš biće zauvek isticani kao i njihove nesporne vrline. Ali, nije se ćutalo ni o njihovim manama i osobinama koje im narod i okruženje nisu odobravali.
Sa Karađorđem nije bilo puno priče
Karađorđa su krasile hrabrost i žustrina, te se nije moglo reći da je bio baš čovek dijaloga. Sa njim nije bilo puno priče. Kako su govorili – reč, dve pa za kuburu.
Od njegove ruke stradali su i najrođeniji ukoliko bi pokazali neposlušnost.
Tako se na njegovu “dušu” stavljaju i smrt oca (u nekim verzijama očuha) i voždovog rođenog brata.
Naime, dok su porodično boravili u zbegu, Karađorđev otac je iz straha od turske odmazde, predložio da se odustane od bežanja i da se predaju. Znajući da će on najgore proći ako se predaju, Karađorđe je, u nameri da ga zaustavi, posegao za njegovim životom zbog čega se kasnije pokajao.
Karađorđev rođeni brat Marinko bio je godinama sklon ispadima, pa je optuživan za brojna nevaljalstva. Jednom prilikom Marinko je bio optužen za silovanje devojke u Topoli, a kada je vožd to saznao bez razmišljanja ga je osudio na smrtnu kaznu vešanjem.
Vožd je takođe, na jednoj skupštini viđenijih ustanika, bez premišljanja ubio svog najvećeg političkog protivnika, jaseničkog kneza Teodosija Marićevića jer ga je ovaj konstantno kritikovao.
Kako Karađorđe nije trpeo neposlušnosti govori i jedna scena sa početka ustanka.
Naime, Karađorđe je od Šumadinaca zahtevao da svaka kuća da barem po jednu mušku glavu za vojsku koja se formirala, ali “mobilizacija” nije svuda tekla lako i mnogi su pokušali da izbegnu borbu.
Jednom su pošli neki svatovi sa devojkom iz sela Ljuljaka za Jagnjilo. Kada su prolazili kroz Topolu, Karađorđe sazna da se pozivu za priključenje ustanku nisu odazvali i naredi da za kaznu njegovi ljudi odvoje mladu od svatova i venča je za Nikolu iz Božurnje, gajdaša u voždovoj ličnoj pratnji.
Miloš voleo da se ruga drugima
O Miloševom netrpeljivom karakteru ostala su brojna svedočanstva, a svakako je najzanimljivije ono iz pera njegovog ličnog berberina Nićifora Ninkovića.
Berberin i knez bili su u stalnom sukobu.
Miloš je koristio svaku priliku da se naruga berberinu i ponizi ga pred svedocima, međutim, Nićifor mu nije ostajao dužan.
Već prilikom prvog susreta došlo je do žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očigledno veoma loše, knez mu je prebacio:
– A, oca mu j… jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
Nićifor mu je odgovorio:
– Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: “Pa kako ti smeš mene tako govoriti?”
“Zato”, odgovori mu Nićifor, “što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja”.
Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
– Ama more, ja sam gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poživeo u miru. Miloš mu je uzvratio:
– Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: “Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošaljem”.
Zaista tako je bilo, mnogi su stradali od Miloševe ruke.
Neki Milošev baštovan koji se prezivao Kosovac, krupan i zdrav čovek, kojeg je on bio oženio nekom sirotom udovicom koju je od sprdnje zvao sestrom, kao i njega zetom, dođe k njemu u avliju negde predveče pijan, pa poviče:
– Ej, šura! Daj rakije.
Onda Miloš zapovedi svom podrumdžiji, te mu donese pola oke najžešćeg alkohola. Pa ga nateraju, te sve na popije odjednom. A kada je alkohol počeo da ga “prži” iznutra, Miloš zapovedi da ga bace u vodu, kao da bi se razladio. Ali on umre.
Vuk Karadžić je takođe ostavio svedočanstvo o Milošu, ispisano s mnogo gorčine i bez dlake na jeziku pošto je napustio Srbiju, a koje je po Vukovoj želji objavljeno tek 1901. Godine.
– Godine 1820. dotera nekaka žena muža svoga Milošu na sud, da se raspusti s njime, što ne može bračnu dužnost da izvršuje (onda se i u ovakim, kao i u svima drugim, parnicama ispitivalo i sudilo na polju: Miloš sa sudijama stane ili sedne na divani, a parničari dole, između momaka, po avliji). Kad se muž stane izgovarati, da žena nema pravo, što ga za to tuži, onda je u po podne odvedu u jednu zgradu, i nateraju ji, pred tolikim momcima, koji su oko nji stajali, da učine probu – jedna je od Vukovih priča u kojoj se ogleda Miloševo silništvo.
Potomci slični precima
Milan Obrenović bio je jedan od najneomiljenijih vladara novije istorije našeg naroda, iako je izborio za Srbiju nezavisnost 1878., reformisao i modernizovao stajaću vojsku, pripojio Srbiji istorijske okruge Niš, Prokuplje, Pirot i Kuršumliju i uveo Srbiju među uređene evropske parlamentarne monarhije.
Pretposlednji Obrenović važio je za čoveka nemirnog duha i velikih ljubavnih apetita. Pod imenom Grof od Takova, bivši kralj često je putovao po evropskim prestonicama i banjama gde je imao brojne “afere” sa damama iz visokog društva. Među njima je bila i Dženi Čerčil, majka Vinstona Čerčila.
Na Milana je pokušano šest atentata od kojih nijedan nije uspeo: dva dok je bio knez, dva dok je bio kralj i dva posle abdikacije. Posle atentata Ilke Marković u Sabornoj crkvi 11. oktobra 1882., kada je pucala u njega iz pištolja, Milan je naredio da se zrno koje ga je promašilo optoči dragim kamenjem i nosio ga kao iglu za kravatu. Ilku Marković je pomilovao, ali je ona nađena obešena u zatvoru.
Kako i njegovom pretku knjazu Milošu, u više navrata mu je zabranjivano da se vrati u Srbiju i oduzimano mu je državljanstvo. A 1900. godine raspisana je poternica da se, “kao opasan za red i mir, uhapsi gde god se u Srbiji uhvati”.
