NOVI SAD – Kafana ”Bela lađa” stoji postojano i danas, odolevajući zubu vremena na adresi Njegoševa broj 5. Kafanski život u Novom Sadu, krajem XVIII, tokom XIX i u prvoj polovini XX veka, bio je na zavidnom nivou. Kafane su imale svoju dušu i igrale su veoma važnu ulogu u društvenom životu Novog Sada.
O tome svedoče mnoge kafane toga vremena, kao što su: ”Zlatno sidro”, ”Zlatni orao”, ”Tri zeca”, ”Obilić”, ”Kod fazana”, ”Turski han”, ”Minhenska pivnica”, ”Lipa”, ”Ribar” (smatra se najstarijom kafanom u Novom Sadu), ”Crni jarac”, ”Zeleni venac”, ”Tri krune”, ”Kod anđela”, ”Tri kralja”, ”Srpski kralj” (u ovoj kafani su Novosađani srdačno ugostili slavnog naučnika Mihajla Pupina 1921) i na kraju čuvena ”Bela lađa”. Prema jednom zapisu sama današnja Temerinska ulica od 1850-1900. god imala je 106 kuća, a 27 kafana, što govori da je svaka 4-ta kuća pružala ugostiteljske usluge. Po tome je i nazvana kafanski raj.
Naziv Bela lađa
Kafana ” Bela lađa” je jedan od najpoznatijih novosadskih ugostiteljskih objekata čija istorija seže u XVIII vek. Naziv je dobila po tome što bele lađe nije bilo retkost videti na Dunavu, a one su prevozile putnike od Beča, preko Novog Sada, do Zemuna. To je bilo vreme kad su Dunavom zaplovili prvi parobrodi. Najstariji pisani podatak o kafani ”Bela lađa” je iz 1822. godine. U članku ”O beloj lađi” književnik Boško Ivkov naglašava da su 1883. godine belom lađom preneti posmrtni ostaci Branka Radičevića iz Beča do Sremskih Karlovaca.
Neki stari Novosađani pretpostavljaju da je naziv kafane imao veze sa tom belom lađom.
Zgrada ”Bela lađa” ozidana je od opeka velikog formata, sastavljenih u blatnom malteru. Takva vrsta gradnje karakteristična je za kraj XVIII i početak XIX veka. Prema planu iz 1923. zgrada ima oblik ćiriličnog slova G. Na glavnoj uličnoj fasadi je niz od 16 ravnomerno raspoređenih duplih dvokrilnih pravouganoih prozora. Ulična fasada uvek je krečena u belo, kao i drvenarija. Unutrašnjost je bila jednostavna. Iznad ulaza u kafanu stajala je pravougaona tabla na kojoj je bilo ćiriličnim slovima napisano” Kafana kod Bele lađe”, a pored naziva je naslikana bela lađa. Glavni frontalni deo zdanja bio je podeljen na kafanski i hotelski.
Gosti
Iz stare zgrade Matice Srpske, prelazilo se u ”Belu lađu”- njeni čelnici tamo su nastavljali razgovore, komentare i debate. Stari Novosađani se sećaju da su u kafanu dolazili pisci, slikari, glumci, sudije, advokati, trgovci, činovnici, zanatlije.. Bila je jedna od znamenitosti grada , te je nezamislivo bilo doći u Novi Sad, a ne posetiti ovu izuzetnu kafanu. Ona je bila neka vrsta ”univerziteta”, pošto je u njoj nekada bilo najviše intelektualaca.
U periodu od druge polovine XIX veka i prve polovine XX stekla je najveću slavu, kako po ponudama, tako i po gostima. U nju su dolazili sa cilindrima. Nije mogao svako u nju ući. Čak se znalo ko je gde sedeo. Pošto je bila i svojevrsan hotel, svi koji su dolazili u Novi Sad, a bili bogati i željni provoda odsedali su u njoj. Ona je postala mesto okupljanja patriotske srpske inteligencije, kako iz Austrougarske, tako i iz Srbije.
Važila je za jednu od onih narodnih gostionica i ustanova koje su se izdvajale i kao kulturna sedišta Novog Sada, već tada nazvanog Srpska Atina. U ”Beloj lađi” su se mogli sresti:
Vladimir Jovanović (1833-1922. ), osnivač Liberalne stranke u Srbiji i predsednik Srpskog učenog društva, Svetozar Miletić (1826-1901. ), osnivač i predsednik Ujedinjene omladine srpske, advokat, novinar i gradonačelnik Novog Sada, Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904.), pesnik i urednik više listova, Laza Kostić (1841-1910.), pesnik i prevodilac, Đura Jakšić (1832-1878.), pesnik i slikar, Jovan Đorđević (1826-1900.), književnik i jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu, Jaša Tomić (1856-1922.), publicista i političar i mnogi drugi.
Jedna od zanimljivosti je da je Svetozar Miletić, kao popularna ličnost, imao u kafani svoju radnu sobu, u koju niko nepozvan nije smeo da ulazi. Miletić je u njoj držao političke sastanke i dogovarao sve o budućim akcijama.
Muzika
U to vreme je bio mali broj lokala u Novom Sadu sa muzičkim programom. U ”Beloj lađi” su svirali prvorazredni muzičari iz grada i okoline. Od 1894. do 1897., kao i 1910. , godine i pred Prvi svetski rat, pa i između dva rata, u njoj je povremeno svirao tamburaški orkestar, kapela Zbor ”Beli orao”, Vase Jovanovića, koji se proslavio nastupima po celoj Evropi i šire. Za stalnu muziku kafane su morale da plate posebnu taksu. Pesme su se u Beloj lađi mogle poručivati tako što bi gost orkestru pokazao banku, dajući mu do znanja da želi pesmu.
Pošto su se u lokalu okupljali samo ugledni Srbi, najviše su svirane rodoljubive pesme odnosno pesme na srpskom jeziku. Do 22h su se svirale starogradske pesme, do 24h narodne i bećarske, a posle ponoći oprezno, potiše. Veoma dobro raspoloženje bilo je i praznicima – Bogojavljenju, Svetom Savi i Tri Jerarha. Tada se lumpovalo do zore. Omiljena pesma bila je ”’Orao klikće sa visine”.
O ”Beloj lađi” je, polovinom XX veka, Miroslav Čonkić napisao pesmu koju je komponovao Đorđe Baračkov i Vlada Hajtfogel. Stevan Lekić je pesmu sačuvao 4. juna 1994. i poklonio Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Ti stihovi glase:
Novosadska to je priča prohujalih dana
Beše jednom Bela lađa čudesna kafana
Kažu da je svaki kelner bio ”momak i po”
A sam ”oberkelner” gostima je sipo.
O tom dobu pričaju mi novosadske dede
U Beloj lađi mogao je svak dobro da s’ provede
”Fajront” je tamo bio kad se sunce rađa
Čuvena je nadaleko bila Bela lađa.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
