BEOGRAD – U begu od rata i siromaštva Srbija je od 2015. godine bila usputna stanica za više od 1,5 miliona izbeglica i migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, a jedna sedmočlana porodica iz Avganistana je među retkima koja je dobila azil u našoj zemlji i ovde pronašla novi dom.
Posle mukotrpnog putovanja iz matičnih zemalja punog opasnosti, retki su slučajevi da migranti i izbeglice zatraže azil baš u Srbiji, međutim, kada se to i desi, proces dobijanja legalnog boravka u našoj zemlji dugo traje, a posle toga još teze je dovesti porodice, često udaljena i više od 4.000 kiometara i izložena brojnim opsanostima u domicilnoj zemlji.
Pandemija je sve to dodatno usporila, međutim, Kočaj Arjubi (46) iz Avganistana je bio uporan u svojoj želji da ostane, danas živi i radi u Beogradu, supruga brine o velikom domaćinstvu, a od petoro školaraca, najmlađa devojčica ide u predškolsko, dok najstariji sin i ćerka završavaju osmi razred i poput većine njihovih vršnjaka, već razmišljaju o nastavku školovanja i budućem zanimanju.
„Došao sam u Srbiju 2016. godine, dobio azil i stigla mi je porodica prošle godine“, počinje Kočaj svoju priču za Tanjug u prostorijama Komesarijata za izbeglice i migracije, gde kao prevodilac radi sa maloletnim izbeglicama bez pratnje.
U Avganistanu je imao privatan biznis, zemlju i imovinu, ali, objašnjava, rat koji traje više od 45 godina primorao ga je da ostavi sve i krene ka zapadnoj Evropi u nadi za bolju budućnost.
Po dolasku u Srbiju, kaže, bez potrebe da ulepšava priču zato što govori javno, naišao je na dobre i gostoprimljive ljude i oduševio se prirodom, pa je odlučio da tu ostane, zatraži azil i stekne uslove da dovede svoju porodicu.
„Kada sam stigao u Srbiju, bio sam stvarno umoran i prljav zbog putovanja. Prolazili smo kroz neko selo, i jedan stariji gospodin je brao jabuke, šljive i voće – brao je za nas i kaže da uzmemo da jedemo. Posle toga smo došli u neki mali grad, jedna devojka na biciklu nas je gledala, bilo nas je dvadeset i više, otišla je u prodavnicu i od svojih para kupila koka-kolu, vodu i čipseve“, priseća se on.
Tvrdi da nikada nije imao probleme i neprijatnosti zbog svog porekla i ističe da je za pet godina stekao mnogo prijatelja, dobrih kolega i da se oseća kao da je rođen u Srbiji.
„Bio sam u šoku. Prešao sam preko Irana i Turske, i ja sam musliman i oni muslimani, to što sam video tamo je baš bilo teško. Ovde u Srbiji je druga religija, vera… zbog svega toga sam rekao ne, bolje je da ostanem u Srbiji“, objašnjava Kočaj.
Kada je odluka o ostanku pala, dodaje, trebalo je sačekati dugotrajne procedure za dobijanje azila, radne dozvole i vize za spajanje porodice, što je, navodi, bilo veoma teško.
Uz pomoć Ministarstva za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja i Komesarijata, ovaj poliglota koji uz tečan srpski, govori još sedam jezika – engleski, ruski, azerbejdzanski, švedski, urdu, paštunski i persijski, otvorio je prevodilačku agenciju koja asistira centrima za socijalni rad sa maloletnicima koje su izbeglički i migrantski talasi dovelu u Srbiju.
„Prvi sam u Srbiji koji je otvorio agenciju za prevođenje i prvi slučaj u istoriji izbeglica u Srbiji koji je dobio vizu za spajanje porodice. Kad sam čuo da smo dobili vizu, bio sam baš srećan i zvao u Avganistan“, ponosno ističe Kočaj.
Rođaci ga nisu podržali u toj odluci i savetovali su ga da nastavi putovanje ka zapadnoj Evropi, ali ih on nije poslušao.
Deci je, priseća se, odmah dao zadatak da nauče ćirilicu i poručio im da će ih propitati azbuku čim stignu na aerodrom u Beograd, a umesto malog stana u Borči, počeo je da traži veći smeštaj za sedmočlanu porodicu.
„Teško je bilo zbog korona virusa, avioni nisu išli, čekali smo i na kraju našli karte. Čekao sam ih na aerodromu sa kolegama, moje kolege su kao porodica, uvek me podržavaju. Kada sam hteo da nađem neki kombi, rekli su mi: “Brate, imamo kola i kombi, ne treba da daš pare, idemo sa tobom““, navodi on i dodaje da je i kontrola pasoša na aerodromu bila u čudu kako je neko iz Avganistana dobio vizu za Srbiju.
Na kraju se, kaže, sve dobro završilo, deca idu u školu, srećna su i imaju prijatelje, a kada sve to vidi, dodaje da je i on veoma srećan.
„Konačna destinacija je Srbija, ne planiram da idem dalje ili povratak u Avganistan. Deca mi idu u školu, uče jezik i kulturu. Planiram da ostanem ovde, imam prijatelje, porodicu i posao, mislim da je to glavno u životu“, ističe on.
Ekipu Tanjuga u Zemunu je srdačno ugostila porodica Kočaja, gde sada žive i planiraju da ostanu jer su se deca već privikla na novu sredinu.
„Srbija nam je ne druga, nego prva kuća. Deca imaju prijatelje, vole Srbiju i navikli su ovde u ovom kraju Zemuna. Teško je platiti troškove za stan, ja sam radim. Hteo sam da pređemo na drugu lokaciju na Paliluli ili drugo mesto zbog troškova. Deca su mi rekla: “Mi imamo prijatelje, nemamo problem sa stanovima gde ćemo živeti, ali školu nećemo da menjamo zbog prijatelja“, i ja sam rekao okej, nema veze, ostaćemo tu“, objašnjava Kočaj.
Porodica očekuje drugu Novu godinu na okupu, dodaje, mozda bi otišli na Taru, ali putovanje za sedam članova nije lako organizovati, pa su novogodišnju noć proveli zajedno u Beogradu.
„Deca hoće, ali je teško jer nemam dozvolu i kola. Ne možemo taksijem, znači ako je jedan taksi može, a za našu porodicu minimum dva taksija treba, zbog toga proslavu pravimo ovde u Beogradu“, navodi Kočaj.
Najstarija ćerka Bahta (13) kaže da je dobro u školi, ali je srpski jezik, navodi, bio težak za učenje.
Ona želi da postane medicinska sestra, dok stariji brat Davod (14), koji takođe ide u osmi razred, buduću profesiju vidi u informacionim tehnologijama.
„Dobro je, imam puno prijatelja, ponekad posle škole igramo fudbal ili basket. Vikendom idemo napolje da se šetamo pored reke i po centru. Razumem dobro srpski, ali, ne mogu dobro da pričam“, kaže Davod.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
