Autor ovog teksta je roditelj, kome su drugi roditelji, njih manje od polovina razreda, na vajber grupi, odredili da njegova školska deca ne mogu da se školuju. A tema samog teksta nije sistem i njegovi (ne)kvaliteti, nego kritička analiza sredstava koja se koriste za borbu protiv istog, na štetu većine stanovništva i s dubokim posledicama po kulturu, obrazovanje i budućnost nacije.
Ljudi koji su zastrašeni često kažu da nisu merodavni da pričaju ili pišu o ovoj temi. Pogrešno. Svi smo merodavni ako je u pitanju naše dete. I niko nema pravo da svoju slobodu širi na račun tuđe slobode („Čovečanstvo više dobija ako jedni dopuštaju drugima da žive onako kako se njima čini da je dobro, nego kad primorava svakog pojedinca da živi onako kako se drugima čini da je dobro“, Džon Stjuart Mil). Naime, trenutno smo svedoci borbe za „slobodu, jednakost i pravdu“ kao apstraktnih pojmova koji se odnose na kolektiv, pomoću sredstava koja de fakto ograničavaju slobodu pojedinca.
Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948, koju je potpisalo preko 140 država, a ratifikovala i tadašnja Jugoslavija, članom 26, ustanovljeno je (da): „svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovno obrazovanje je obavezno. (…) Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu“. Roditelji, dakle, imaju pravo da biraju obrazovanje svojoj deci, ali ne i da ga uskraćuju tuđoj. Obrazovanje, ovde vidimo, služi za učvršćivanje ljudskih prava i sloboda, a ne suprotno. Mi beše želimo da budemo deo prosvećenih naroda i EU ili sam nešto propustio?
Kome odgovara da deca iz školskih klupa izađu nepismena, da ne završe školske godine, da ne upišu srednje škole koje žele, da ne upišu fakultete, da ne steknu radne navike, da ne nauče slova i brojeve? Kome odgovara mentalna i prosvetna degradacija društva? Kome odgovara „obrazovni genocid“?
Kada pročitate član 8 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja R. Srbije, videćete da su ciljevi obrazovanja i vaspitanja, između ostalog: celovit razvoj deteta, učenika i odraslog; razvijanje svesti o značaju održivog razvoja, zaštite i očuvanja prirode i životne sredine i ekološke etike, zaštite i dobrobiti životinja; razvijanje kompetencija za snalaženje i aktivno učešće u savremenom društvu koje se menja; pun intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički razvoj svakog deteta, učenika i odraslog; razvoj svesti o sebi, stvaralačkih sposobnosti, kritičkog mišljenja, motivacije za učenje, sposobnosti za timski rad, sposobnosti samovrednovanja, samoinicijative i izražavanja svog mišljenja; osposobljavanje za donošenje valjanih odluka o izboru daljeg obrazovanja i zanimanja, sopstvenog razvoja i budućeg života; razvijanje pozitivnih ljudskih vrednosti, osećanja solidarnosti, razumevanja i konstruktivne saradnje sa drugima i negovanje drugarstva i prijateljstva…“
Kome to ne odgovara? Ko je, zaboga, protiv toga? Ko je protiv učenja o „rasnoj, nacionalnoj, kulturnoj, jezičkoj, verskoj, rodnoj, polnoj i uzrasnoj ravnopravnosti, toleranciji i uvažavanju različitosti“? Ko više voli da mu dete ispisuje parole umesto sastave o proleću, da baca jaja umesto „medicinku“, da se tuče sa vršnjacima-neistomišljenicima umesto da šutira loptu? Ko normalan može da lajkuje poruku „deca vam sutra neće ići u školu“? Kakav mu je psihološki profil? Ima li krivičnu odgovornost? Ko podržava da mu dete mesecima ne ide u školu, a prvi je razred? Ili treba da sprema malu maturu? Kontinuirana objava škole: „deca vam od sutra neće imati nastavu“ bi u prosvećenim zemljama izazvala velike političke turbulencije i pozive na širi društveni dijalog, a ukoliko se utvrdi da razlozi za obustavu rada nisu utemeljeni u bezbednosti (npr. kovid-pandemija, zemljotres, proglašenje ratnog stanja na teritoriji gde se sprovodi nastava) tada bi lica bila krivično procesuirana što bi naišlo na odobravanje države i društva. Kod nas se to ne dešava. Više ili manje, na takve poruke pljušte „lajkovi“. Kome odgovara anarhija? Roditelji koji podržavaju neodržavanje nastave nas leče, hrane i brane danas, a njihova deca, koja trenutno u školu ne idu, radiće to sutra. Da li će biti dovoljno kvalifikovani? Da li ćemo svoje dete poveriti takvom lekaru, psihijatru, zubaru, nastavniku, advokatu? Naposletku, imate li poverenje da uzmete voćku iz ruke poljoprivrednika koji je izveo traktor na ulicu, ukoliko taj poljoprivrednik zna da mu niste istomišljenik? O tome se radi. O sejanju homofobije umesto prosvećenja – jer vlast se menja na izborima, a ne na ulici i preko dece i sa decom na ulici. Zato su izbori tajni. Vajber grupe to nisu. Čak i ako niste otvoreno podržali, vi ste se svrstali. Vajber grupe su opasnost čiji je mudrije ne biti deo.
Gde su deca koja nemaju nastavu? Ko ih čuva? Šta rade? Gledaju televiziju od decembra na ovamo? Ili neka baka pokušava da obavi posao (plaćene) učiteljice i nauči ih pisano slovo „Š“? „Š“ kao „škola“, ali i kao „štrajk“, azbuku novog doba?
Da li je ovakav stepen autodestrukcije, pogotovo usmeren prema svojoj deci, uopšte u ljudskoj prirodi? Da li se dečiji razvoj može žrtvovati radi bilo kog cilja? Roditelj nema pravo da nanese zlo svom detetu (često u afektu čujemo onu rečenicu „ako sam ga rodio, mogu i da ga ubijem“), a kamoli tuđem detetu. Za to se ide u zatvor (u nekim državama se, čak i danas, izriče smrtna kazna). Zašto roditelji koji danas nanose zlo svojoj i tuđoj deci ne idu u zatvor? Zašto se šalje poruka da je to dopušteno?
U životinjskom carstvu su zabeleženi slučajevi podmetanja jaja u tuđa gnezda, preuzimanje tuđih ljuštura i koža, pa čak i kanibalizam, ali nije zabeleženo žrtvovanje sopstvenog poroda/okota radi viših ciljeva. Situacija u kojoj se danas nalazimo liči na krvoločne religijske obrede Maja koje su žrtvovale mušku decu u okultne svrhe. Jer ako ti svesno ne dozvoljavaš svom detetu osnovno obrazovanje, to je kao da si ga lišio hrane. A zna se šta biva sa roditeljima koji izgladnjuju svoju decu ili ih zanemaruju – bivaju lišeni roditeljskog prava, socijalno im oduzima decu, koja mogu biti smeštena i u hraniteljske porodice. Poruke na grupi glase: „niko nije srećan što je totalna obustava, ali to je radi viših ciljeva; deca trpe danas da bi imala bolje sutra; deca moraju malo da se žrtvuju; ovo je jedini način da se steknu uslovi za neometan i siguran rad nastavnika i srećno detinjstvo naše dece“ i sl. Stvarnost je drugačija. Naša deca se tek sada osećaju nesigurno i nesrećno, jer vide da nešto nije u redu.
Po mom mišljenju, svaka od ličnosti (kvazi-roditelja) koje su učestvovale u sprečavanju svoje (i tuđe) dece da pohađaju nastavu, moraju biti predmet analize stručnih službi – policije, tužilaštva, psihologa i centara za socijalni rad. Međutim, to se nažalost neće dogoditi u državi koja nije dovoljno jaka da te mere preduzme (uprkos tome što je jedan od glavnih postulata demonstranata da ih država maltretira i ne garantuje bezbednost – situacija je, kao što vidimo, potpuno suprotna).
Istine radi, treba ovde navesti da isti roditelji koji sprečavaju da njihova deca idu u školu, imaju dovoljno sredstava da ih, prema sopstvenim rečima, upišu u privatne boravke i škole (gde im nastavu drže isti nastavnici koji štrajkuju u državnim školama), tako da ova deca ne trpe. Trpe samo deca porodica koje to sebi ne mogu da priušte. Opstanak najjačih. Tako da ovde možemo, ipak, govoriti o prividnoj autodestrukciji. Prevari većih razmera. Potom ti roditelji, na gorepomenutim vajber grupama, započinju akcije prikupljanja sredstava za nastavni kadar koji je učestvovao u blokadama, kako bi im „nadoknadili deo od nepravedno smanjene februarske plate“.
Da sumiramo: roditelj „A“ je izvršio pritisak na nastavnika da ne predaje njegovom sopstvenom detetu i detetu roditelja „B“ (što je nastavnik sam priznao), potom je roditelj „A“ platio tom istom nastavniku da predaje njegovom detetu kod kuće, predstavio nastavnika kao žrtvu na društvenim mrežama i započeo skupljanje novca. Roditelja „B“, koji se pobunio, jer nema novca ni za jedno ni za drugo, ismejali su roditelji „V“ i „G“, prijatelji (i verovatni partijski drugovi, iako jedan deo njih, ipak, radi iz ubeđenja) roditelja „A“. Roditelju „A“ su prava i slobode ograničeni, a država nije preduzela mere iz svoje nadležnosti da ga zaštiti (prosvetna inspekcija, disciplinska komisija, tužilaštvo, policija). Još kraće, i plastičnije, to je kao kad biste platili lekara da vas leči privatno, istovremeno ga huškajući da obustavi prijem pacijenata državno. Eto prilike da se rešite bolesnog, a sirotog komšije.
Da li je ovo neprijateljstvo usmereno prema deci svojih sunarodnika svojstveno Srbima kao narodu? Da li je takav slučaj zabeležen u novijoj istoriji? Da li su okupatori, poput Turaka ili Nemaca, sprovodili ovakav sistem nad srpskim stanovništvom? Istorija kaže da je Turcima odgovaralo što je Srbija bila zemlja pretežno agrarnog i nepismenog stanovništva, i nisu se trudili da to promene iz jasnih razloga. Na sopstvenom obrazovanju Srbi su radili samostalno, najčešće u manastirima i bili su samouki (ovo me donekle podseća na moju suprugu koja danas uči decu srpski jezik i matematiku u trpezariji, jer se njihova učiteljica „pridružila većinskom delu kolektiva OŠ“). Istorija nas uči da su prve škole otvarane i tada, početkom 18. veka, uz pomoć Rusa, u cilju odbrane od pokatoličavanja u onim delovima koje nisu okupirali Turci, dok se na teritorijama koje su držali Turci s otvaranjem škola počelo tek nakon Prvog srpskog ustanka – kako bi koje područje bilo oslobođeno od Turaka, tako bi se tu prvo otvarala škola (možda je ovo model koji bismo mogli da sledimo i danas?). Fašisti takođe nisu obustavili školovanje srpske dece. Gimnazija „Sveti Sava“ u Beogradu je radila tokom nemačke okupacije, doduše tada pod imenom Četvrta muška gimnazija. Međutim, u većini škola obrazovanje je korišćeno, logično, za prevaspitavanje mladih koji su bili označeni kao politički nepodobni, subverzivni ili kao pripadnici antifašističkog pokreta otpora, uključujući komuniste i partizane. Možemo da zaključimo – istorija je menjana, ali je predavana. Niko nije obustavio nastavu istorije. A kamoli jezika. Zanimljivo, Srbi su i tokom građanskih ratova na području bivše SFRJ pokazivali veći stepen tolerancije prema deci drugih nacionalnosti, nego što danas pokazuju prema deci drugih Srba, komšija i poznanika, koja žele da idu u školu (i naravno, njihovim roditeljima).
Sredinom februara sreo sam čoveka kako krišom uvodi decu u osnovnu školu, kod jedne od učiteljica koja se nije pridružila potpunoj obustavi. Izgledao je uplašeno i pokunjeno, kad sam ga pitao gde vodi dete, obavestivši ga da su moja kod kuće, procedio je, kao da se pravda: „to je samo pola sata, samo pola sata!“ i pobegao u pravcu škole, osvrćući se da ga slučajno ne snimim telefonom. Primetio sam da se sa svih strana pojavljuju manje grupice dece u pratnji roditelja zabrađenih od glave do pete i pognutih, kao da ih pritiska veliki teret. Ubrzano su hodali. Kasnije sam saznao da je baš ta učiteljica kod koje je otac vodio dete, uzela bolovanje vrlo brzo nakon toga, jer nije mogla da se izbori sa pritiskom kolega. To je, eto, taj teret zbog kog su svi hodali povijeni. Osećali su, možda, i krivicu što se njihova deca školuju, a tuđa ne. Diskriminacija koja je ipak viđana pod okupatorima.
Kako i na koji način može da se sankcioniše roditelj koji onemogući (jer po sredi nije klasična zabrana) preko politizovanih roditeljskih vajber grupa, koje su nekada služile za razmenu domaćih zadataka, detetu drugog roditelja da pohađa školu? Hajde da opet razmislimo kome odgovara masa neobrazovanih ljudi koji će se još smatrati osujećenim, jer su propustili da upišu srednje škole i fakultete, propustili stipendije, studijske programe, takmičenja, bodove, putovanja, upis na budžet, studentski kredit? Kome da se žale? Ko je kriv? Da se razumemo, Ministarstvo prosvete vodi škole u kojima radi 6 nastavnika kao „školu koja nije obustavila rad“. To što u njoj 80% đaka ne ode ni na jedan čas tokom dana, ne zanima ih – još jedna velika prevara! Masa neobrazovanih agresivaca ne treba nikome u današnje vreme, jer se njome teško može vladati, odnosno, ne mogu biti produktivni oslonac društva.
Kakav je moralni kodeks učitelja i nastavnika koji deci predaju privatno ono što ne žele da predaju u državnoj školi, na svom radnom mestu, tako primajući dve plate, a kukajući što država hoće da im smanji februarsku? Ima li kraja njihovoj gramzivosti? Kako da se osećaju oni što nisu prihvatili da obustave svoj rad? Što su rekli „pucajte, ja i sad držim čas“? Da li imaju pravo da se pobune druge profesije što ne mogu da rade i privatno i državno isti posao i da tako primaju dve plate? Pitanja je mnogo, a da odgovara nema ko.
Jer dok se jedni prave da je sve odlično, da protesta nema i da se ne dešavaju, drugi smišljaju kako bi ih što brže i bolje radikalizovali da bi bilo kakvu reakciju vlasti proizveli (videli smo dešavanja u Narodnoj skupštini 4. marta), nama ostaje da se bavimo samo svojom decom i onom o kojoj nema ko da brine, jer su ih njihovi roditelji žrtvovali i otpisali – možemo li se, kada i kako iz ovog besmisla i ludila izvući?
Ja ću za svoju decu stati pred nišan. Odmah. Ako se ja ne borim za njih, ko će? Ako se sklonim i ćutim, je li to kako želim da ih odgojim? Da trpe ceo život? Od goreg od sebe? Mojoj deci je mesto u školskoj klupi. U domovini. Ako može. Ako ne može, onda van nje. E možda je to bio cilj… Da isprazne Srbiju. Jednom zasvagda.
Moja roditeljska dužnost je da dete bude sito, da ima odeću, krov nad glavom, da ide u školu. Ako to mogu da mu obezbedim, a odbijem, ja nisam dostojan da mu budem roditelj. Ja sam omanuo. Tu ulogu ne igram, kao u lošem pozorištu, sa ciljem da mi socijalno ne bi oduzelo decu. Igram je zato što sam odlučio da ih imam, zato što sam tako vaspitan, zato što ni mene ne bi bilo da se moji roditelji tako oko mene nisu trudili.
Znate li gde je vaše dete danas? Znate li šta radi? S kim priča? Za šta se bori? Veliki deo njih, malih, ovih dana je na ulici. Oni veliki znaju zašta se bore ili barem naslućuju. Mali ne znaju, ali su i oni tamo isterani, da ih neko zgazi. Čuvajte ih. Nemojte dozvoliti da i njih moraju da traže gorske službe s psima tragačima. Bolji ste od toga. Ja ću svoju čuvati svim sredstvima. I protiv svakoga ko je na njih digao ruku. Ili glas. Ili poruku: „podržavam da se od sutra ne ide na čas“.
Naslućujem da će ovaj autodestruktivni model roditeljstva bez presedana u godinama i decenijama koje slede biti predmet socioloških i psiholoških analiza ne samo kod nas, nego i u inostranstvu. Za njega se već interesuju pojedini mediji i stručnjaci u državama bivše SFRJ, ali i šire, koji pomno prate dešavanja u Srbiji od novembra 2024. na ovamo, i čude „zašto smo minirali deci čak i osnovnu školu“. Počinioci su oni koji su pozvani da o deci brinu i oni koji su plaćeni da decu uče. A da li ćemo mi kao društvo uspeti da se od posledica oporavimo, videće se mnogo pre toga.
