Novi Sad – Na Univerzitetu u Novom Sadu ovih dana svedočimo opasnom presedanu koji preti da uruši samu srž akademske slobode: pravo svakog građanina da polaže ispite i stiče akademske titule, nezavisno od političkog opredeljenja.
Naime, doktorandu Vuku Raoniću sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja onemogućena je odbrana doktorske disertacije iz oblasti sporta i razvoja fizičkih sposobnosti, i to ne zbog stručnih ili proceduralnih razloga, već zbog navodne političke pripadnosti Srpskoj naprednoj stranci.
Ovu odluku doneo je studentski plenum sastavljen od svega sedam učesnika – broj koji ne može predstavljati ozbiljnu akademsku ili pravnu instancu.
Da li političko članstvo zaista može biti kriterijum za polaganje ispita ili odbranu akademskog rada? Ustav Republike Srbije garantuje svakom građaninu pravo da se učlani u političku stranku, kao i pravo na obrazovanje pod jednakim uslovima. Ne postoji ni jedan zakon, pravilnik ili kodeks Univerziteta u Novom Sadu koji dozvoljava da se akademska prava uskraćuju na osnovu političkog angažmana.
Doktorski rad Vuka Raonića bavi se sportom – naučnom oblašću koja ni na koji način ne dodiruje političke programe ili ideologije. Molbu za odbranu doktorskog rada podneo je 02. decembra 2024. godine, pre nego što je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja ušao u blokadu nastave. Odbrana je bila zakazana za 26. decembar 2024., ali je tada fakultet blokiran od strane dela studenata.
Članstvo Vuka Rainića u bilo kojoj stranci nije i ne može biti predmet rasprave, posebno ako se uzme u obzir da su svi drugi kandidati koji su predali zahteve odbranu doktorata imali priliku da brane svoj rad i tokom blokada na svim drugim fakultetima u Novom Sadu. Svako drugačije postupanje predstavlja diskriminaciju, ozbiljno narušavanje akademskih standarda i kršenje osnovnih ljudskih prava.
Još alarmantnije je to što studentski plenum – neformalno telo bez zakonskog legitimiteta – pokušava da preuzme ulogu zvaničnih organa Univerziteta. Ako zaista želimo da gradimo akademsku zajednicu koja poštuje institucije i vladavinu prava, onda moramo omogućiti institucijama da rade svoj posao. Profesorima, komisijama i nadležnim organima, a ne sedmočlanim neformalnim grupama, pripada pravo da odlučuju o akademskim pitanjima.
Univerzitet mora biti mesto gde se slobodno razmenjuju ideje, a ne poligon za političke obračune. Ako želimo da sačuvamo dostojanstvo visokog obrazovanja, onda pravo na obrazovanje i akademski napredak mora ostati iznad politike. Bez izuzetaka.
