Pitali smo veštačku inteligenciju da li bi hladnoratovska podela uticala na globalnu ekonomiju, tehnološki razvoj i uspon Kine kao ekonomske i tehnološke sile i kakvu bi ulogu imali Nesvrstani.
Hladnoratovska podela donela bi određene prednosti, ali i značajna ograničenja za globalni ekonomski napredak.
Tokom Hladnog rata, trgovina i ekonomska saradnja bile su strogo podeljene između blokova. Zapadne zemlje trgovale su unutar NATO-a i sa svojim saveznicima, dok su zemlje Varšavskog pakta imale sopstveni ekonomski sistem (npr. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć – COMECON). Nesvrstane zemlje pokušavale su da razviju sopstvene ekonomske sisteme, ali su često bile zavisne od pomoći jednog od blokova. U ovom kontekstu, globalizacija kakvu poznajemo danas – slobodna trgovina, globalni lanci snabdevanja, slobodno kretanje kapitala – bila bi ozbiljno ograničena. Ekonomski napredak bi bio sporiji, jer bi zemlje imale manji pristup globalnim tržištima i resursima.
Hladni rat bio je period intenzivne tehnološke trke između Istoka i Zapada, posebno u oblastima poput svemirske tehnologije (npr. trka za Mesec) i vojne tehnologije. Međutim, ova trka bila je usmerena na specifične ciljeve, a ne na komercijalnu primenu tehnologije. Na primer, računari su se razvijali, ali su uglavnom bili ograničeni na primenu u vojne i naučne svrhe. U ovom kontekstu, tehnološke inovacije poput interneta, pametnih telefona ili društvenih mreža verovatno bi se pojavile kasnije, jer bi fokus bio na vojnim, a ne na potrošačkim tehnologijama.
Zemlje unutar NATO-a (posebno SAD, Zapadna Evropa, Japan) verovatno bi doživele određeni ekonomski napredak, ali manji nego u stvarnom svetu, jer bi bile ograničene na trgovinu unutar svog bloka. Varšavski pakt bio bi još više ekonomski zaostao, jer su centralno planirane ekonomije (poput sovjetske) bile manje efikasne i inovativne od kapitalističkih. Nesvrstane zemlje bile bi u najtežem položaju – suočavale bi se sa ograničenim pristupom tehnologiji i kapitalu, a njihovi pokušaji samostalnog razvoja (poput jugoslovenskog samoupravnog socijalizma) često nisu bili konkurentni na globalnom nivou.
Svet bi ekonomski napredovao, ali mnogo sporije nego u sadašnjosti. Globalni BDP bio bi niži, jer bi ograničena trgovina i saradnja sprečavale efikasnu alokaciju resursa. Tehnološki napredak bio bi usmeren na vojne svrhe, dok bi potrošačke tehnologije (poput električnih automobila ili društvenih mreža) zaostajale.
Kineski uspon u proizvodnji čipova u stvarnom svetu delimično je posledica globalizacije, otvaranja kineske ekonomije posle reformi Deng Sjaopinga 1978. godine i njene integracije u globalne lance snabdevanja. U hladnoratovskom kontekstu, ovaj scenario bio bi veoma drugačiji:
Ako pretpostavimo da Kina ostaje deo Varšavskog pakta (uprkos sino-sovjetskom raskolu), njena ekonomija bila bi podređena sovjetskim interesima. Centralno planirana ekonomija, kakva je bila u Kini tokom Mao Ce Tungovog doba, nije bila pogodna za inovacije i brzi ekonomski rast. Kina ne bi imala pristup zapadnim tržištima, tehnologiji i kapitalu, što je u stvarnosti omogućilo njen uspon.
Na primer proizvodnja čipova zahteva sofisticiranu tehnologiju, uključujući mašine za fotolitografiju (poput onih koje proizvodi holandska kompanija ASML). U hladnoratovskom svetu, Kina ne bi imala pristup ovim tehnologijama, jer bi one bile dostupne samo zemljama unutar NATO-a. Varšavski pakt zaostajao je u poluprovodničkoj industriji tokom Hladnog rata – na primer, sovjetski računari bili su daleko inferiorniji u odnosu na zapadne. Kina bi, u najboljem slučaju, proizvodila zastarele čipove za sopstvene potrebe, ali ne bi bila globalni Kineski napori u proizvodnji čipova bili bi usmereni na vojne svrhe, a ne na komercijalnu primenu. Ovo bi dodatno usporilo razvoj potrošačke elektronike, gde Kina danas dominira (npr. pametni telefoni, računari).
Kina ne bi bila svetski lider u proizvodnji čipova u ovom scenariju. Ta uloga verovatno bi pripala zemljama unutar NATO-a, poput SAD-a, Japana ili Zapadne Evrope. Kina bi možda imala određeni napredak u proizvodnji zastarelih (legacy) čipova, ali ne bi bila konkurentna na globalnom nivou.
Kao deo Varšavskog pakta, Kina ne bi sprovela ni ekonomske reforme poput onih iz 1978. godine, jer bi bila pod pritiskom Sovjetskog Saveza da zadrži centralno planiranu ekonomiju. Bez otvaranja prema Zapadu, Kina ne bi privukla strane investicije niti postala „fabrika sveta“.
Kineski ekonomski bum tokom poslednjih decenija oslanja se na izvoz robe (npr. elektronike, tekstila) na zapadna tržišta. U hladnoratovskom svetu, trgovina između Istoka i Zapada bila bi minimalna, a Kina ne bi imala pristup tržištima poput SAD-a ili Evrope. Njen ekonomski rast bio bi ograničen na trgovinu unutar Varšavskog pakta i sa nesvrstanim zemljama, što ne bi bilo dovoljno za bum kakav je doživela u stvarnosti.
U stvarnom svetu, Kina koristi inicijative poput Pojas i Put (Belt and Road Initiative) za širenje uticaja u Africi, dajući kredite i gradeći infrastrukturu. U hladnoratovskom kontekstu, ovakve aktivnosti bile bi ograničene. Sovjetski Savez bio bi dominantna sila u Varšavskom paktu, a Kina bi imala sporednu ulogu. Kineski krediti i projekti u Africi bili bi deo šire sovjetske strategije, ali bi bili manji u obimu, jer Kina ne bi imala ekonomsku snagu koju ima danas.
Kineski uspon u industriji električnih automobila (EV) u stvarnom svetu rezultat je kombinacije faktora: državnih subvencija, investicija u litijumske baterije, globalnog tržišta i konkurencije sa zapadnim kompanijama poput Tesle. U hladnoratovskom kontekstu:
Električni automobili zahtevaju naprednu tehnologiju baterija, koju su kineske kompanije (poput CATL-a) razvile zahvaljujući globalnom tržištu i saradnji sa zapadnim firmama. U hladnoratovskom svetu, Kina ne bi imala pristup ovim tehnologijama, jer bi bila izolovana od Zapada. Njen fokus bio bi na tradicionalnim vozilima za vojne svrhe, a ne na električnim automobilima za potrošače.
Hladni rat bio je period kada su ekološka pitanja bila u drugom planu. Pitanja poput klimatskih promena, koja su danas pokretač razvoja električnih automobila, ne bi bila prioritet. Kina ne bi imala podsticaj da ulaže u zelene tehnologije, jer bi njen fokus bio na preživljavanju unutar
Internet kakav poznajemo danas razvijen je zahvaljujući američkim inovacijama (npr. ARPANET) i globalnoj saradnji. U hladnoratovskom svetu, internet bi verovatno postojao, ali u ograničenom obliku – bio bi podeljen između blokova, sa strogim kontrolama. Zapadni internet (kontrolisan od strane NATO zemalja) bio bi odvojen od istočnog (kontrolisan od strane Varšavskog pakta), a nesvrstane zemlje imale bi ograničen pristup obema mrežama.
Kina bi, slično kao i sada, u stvarnosti, verovatno razvila sopstvenu verziju interneta, sa strogom kontrolom. Međutim, bez globalnog tržišta i konkurencije, platforme poput WeChata bile bi manje inovativne. WeChat je u stvarnosti postao „super-aplikacija“ jer je morao da integriše mnoge funkcije (poruke, plaćanja, društvene mreže) u jednoj aplikaciji zbog kineskih regulatornih ograničenja. U hladnoratovskom svetu, takva inovacija bila bi manje verovatna, jer bi Kina bila fokusirana na osnovne tehnologije, a ne na potrošačke aplikacije.
I da zaključimo, ceo svet bi napredovao, ali sporije. Fokus bi bio na vojnim tehnologijama, a ne na potrošačkim inovacijama. Globalni BDP bio bi niži, a nejednakosti između blokova bile bi izraženije.
Kina ne bi doživela ekonomski bum, niti bi postala globalna sila kakva je danas. Ostala bi samo jedna od zemlja unutar Varšavskog pakta, sa ograničenim uticajem.
Ovaj hipotetički scenario pokazuje koliko je globalizacija, uprkos svim svojim manama, omogućila brzi ekonomski i tehnološki napredak, posebno za zemlje poput Kine. Hladnoratovska podela, iako stabilna u geopolitičkom smislu, bila bi ogromna kočnica za globalni razvoj.
