Priča o paru uhvaćenom na Kiss Cam tokom koncerta Coldplaya, i šala Krisa Martina koja je izazvala lavinu komentara o potencijalnoj preljubi, nije samo još jedan trač za naslovne strane. To je ogledalo društva koje – u eri brzih sudova i viralnih snimaka – sve češće gubi kompas saosećanja.
Jer, dok internet bruje, komentari pršte, a memes se šire brzinom svetlosti, treba da se zapitamo:
Zašto nas tuđa neprijatnost toliko zabavlja?
Zašto je osećaj „uhvaćen si“ postao izvor kolektivnog zadovoljstva?
U samo nekoliko sati, snimak se proširio internetom. Reddit, TikTok, LinkedIn – svi su imali šta da kažu. Neko je prepoznao lice. Neko je povezao pozicije u firmi. Neko je sročio duhovit komentar, neko grube osude. A svi zajedno: kliknuli, komentarisali, delili.
Ali hajde da se na trenutak odmaknemo od ekrana i zapitamo:
Zašto nas ovakve priče toliko pokreću?
Zašto nas mogućnost da je neko „uhvaćen“ – posebno u nečem pogrešnom – toliko zabavlja?
I da budemo iskreni: da li bismo se isto smejali da se to desilo nekome nama bliskom?
Digitalno doba gladi za sramotom
U vremenu kada su privatnost i dostojanstvo postali potrošna roba, tuđa neprijatnost postaje sadržaj. Mi nismo više samo gledaoci, već i sudije, porota, pa ponekad i dželati. Naša potreba da komentarišemo, da budemo duhoviti, da budemo „prvi“ koji će uočiti nešto skriveno, često prevagne nad ljudskošću.
Nema tu vremena za pitanja: Da li je ovo stvarno? Da li nekome rušimo brak, reputaciju, život?
Bitnije je – da se desilo, da je zabavno, da gori feed.
Kada klik zameni kompas
Ovaj slučaj nije samo o paru sa koncerta. To je studija o nama. O našoj sposobnosti da zaboravimo granicu između stvarnog i virtuelnog. O tome koliko brzo prelazimo iz radoznalosti u osudu. I koliko lako zaboravimo da su i ljudi na ekranu – ljudi.
Jer danas je to nečiji kolega sa LinkedIna. Sutra to može biti tvoj brat. Ili ti.
Zamislite isti snimak, isti kadar – ali ovog puta u kadru vaša sestra, prijatelj, neko koga volite. Da li biste i dalje delili? Pisali „uhvaćeni“ u komentar? Ili biste instinktivno zaštitili njihovo dostojanstvo?
Empatija kao otpor
U svetu brzih informacija i još bržih osuda, možda je najradikalniji čin – zastati i pokazati empatiju. Ne kliknuti. Ne komentarisati. Ne pretpostaviti.
Jer ono što danas izgleda kao smešan trenutak na koncertu, sutra može postati nečija stvarna trauma.
Možda je vreme da redefinišemo zabavu. I da se podsetimo da sa druge strane ekrana uvek postoji neko – sa svojim životom, greškama, i pravom da pogreši bez da cela planeta to komentariše.
I, najvažnije:
Da li bismo se smejali da su na tom ekranu bili naša sestra, brat, prijatelj ili mi sami?
U svetu gde se sve meri klikovima, cancel kulturom i brzim etiketama, empatija postaje luksuz. A možda je baš to ono što nam najviše nedostaje.
