Predstavljamo vam 10 izvanrednih žena, koje su svoj život posvetile nauci i postigle neverovatan uspeh u toj oblasti.
Među ženama koje su posvetile život nauci, često dominira Marija Kiri. Ona je otkrila dva elementa, bila je prva žena koja je osvojila Nobelovu nagradu 1903. godine i bila je prvi čovek koji je osvojio i drugu Nobelovu nagradu 1911. godine. Međutim, Kiri nije bila prva žena koja se posvetila nauci. Mnoge druge sjajne, posvećene i odlučne žene su godinama bile lideri u naučnoj oblasti.
Emili du Šatlet (1706-1749)
Gabrielle-Emilie Le Tonnelier de Breteuil, ćerka šefa francuskog suda protokola, udala se za Markiza du Šatleta 1725. godine. Živela je život dvoranina i rodila troje dece, ali je sa 27 godina počela ozbiljno da studira matematiku, a kasnije je počela da se usavršava i u oblasti fizike.
Ovo interesovanje inteziviralo se kada je započela vezu sa filozofom Volterom, koji je takođe gajio ljubav prema nauci. Njihova naučna saradnja se razvila i zajedno su opremili laboratoriju i dosta vremena provodili u dvorcu Sireja. Često su se međusobno takmičili. Njen najvažniji doprinos nauci je francuski prevod Principa Isaka Njutna, koji se i danas koristi.
Karolina Heršel (1750-1848)
Heršelova je bila nešto više od roba domaćinstva svojih roditelja u Hanoveru, iako je sebe kasnije opisala kao “porodičnu Pepeljugu”. Kada je njen stariji brat Vilijam došao u Englesku 1772. godine da bi vodio domaćinstvo u Batu, Heršel je savladala pevanje, kako bi pratila Vilijama koji je svirao orgulje za Oktagonsku kapelu. Međutim, njen brat je prekinuo tu karijeru i okrenuo se ka astronomiji, a Karolina je počela da ga prati i u toj oblasti. Bratu je pružala pomoć izlažući svoja zapažanja, kao i u izradi teleskopa. Postalaje izvanredan astronom i vešto je otkrivala nove magline i zvezdana jata.
Bila je prva žena koja je otkrila kometu (ukupno je otkrila 8 kometa) i prva je naučnica čiji je rad objavilo Kraljevsko društvo. Takođe, Karolina je prva žena koja je bila plaćena za naučni rad, jer je njen brat Vilijam, kada je postao kraljev astronaut nakon njegovog otkrica Urana 1781. godine, ubedio svog pokrovitalja da njegovog asistenta nagradi godišnjom platom. Nakon smrti Vilijama, Karolina se povukla u Hanover i tamo je nastavila svoj astronomski rad sastavljajući katalog maglina i povećala je broj zvezdanih jata od 100 na 2 500. Umrla je 1848. godine u 97. godini. Dobila je mnoga priznanja u svojoj oblasti, uključujući i zlatnu medalju iz Kraljevskog astronomskog društva.
Meri Aning (1799-1847)
Brat Meri Aning je 1811. godine primetio kostur krokodila na primorskoj litici u blizini Lajm Ridžisa u Engleskoj. Njegova sestra, koja je tada imala 11 godina, otkopala je lobanju i 60 pršljena kako bi ih prodala privatnom kolekcionaru za 25 funti. Medutim, to nije bio kostur krokodila, vec ribe guštera, koji je kasnije nazvan ihtisaorus. Tako je Aningova započela svoju uspešnu karijeru lovca na fosile.
Pored ihtisaorusa, dugovratog plesiosaorusa i pterodaktila, otkrila je i mnoge fosile koji su pomogli naučnicima da nacrtaju sliku morskog sveta pre 200 miliona do 140 miliona godina tokom Jure. Imala je malo formalnog obrazovanja i zbog toga je učila anatomiju, geologiju, paleontologiju i naučne ilustracije. Naučnici iz tog vremena putovali su daleko od Njujorka do Lajm Ridžisa kako bi se konsultovali sa Meri Aning o lovu na fosile.
Meri Somervil (1780 – 1872)
Zaintrigirana odgovorima na matematička pitanja u jednom ženskom magazinu, Meri Ferfaks je u 14. godini, iz Škotske počela da se bavi algebarskim izrazima i matematikom, prkoseći zabrani njenog oca koji je bio protiv toga. Ona se od studija okrenula braku kada se 1804. godine udala za kapetana ruske mornarice, ali se nakon njegove smrti vratila u Edinburg i uključila u intelektualne krugove i nastavila bavljenje matematikom. Družila se sa ljudima poput pisca Voltera Skota i naučnika Džona Plejfera. Nakon što je upoznala svog drugog supruga, Vilijama Somervila, Meri se seli u London i postaje domaćica intelektualnog kruga koji su činili astronom Džon Heršel i pronalazač Čarls Bebidž.
Počela je da eksperimentiše sa magnetizmom i proizvela seriju spisa o astronomiji, hemiji, fizici i matematici. Prevela je delo Mehanizam, astronoma Pjera Simona Laplasa, na engleski jezik. Iako je bila nezadovoljna rezultatom prevoda ovog dela, on je korišćen kao udžbenik duže vreme tokom narednog veka. Somervil je jedna od prvih žena, zajedno sa Karolinom Heršel, koja je bila član Kraljevskog astronomskog društva.
Marija Mičel (1818 – 1889)
Mlada Marija Mičel interesovanje za zvezde nasledila je od svog oca koji je tačnost zapažanja zvezda proveravao hronometrom za ostrvo Nantaket u državi Masačusec. Naučio je svoju decu da koriste sekstant i reflektor. Marija Mičel je u svojoj 12. godini pomagala ocu da snimi vreme pomračenja. A u sedamnaestoj je već osnovala svoju školu za devojčice, učeći ih matematiku i druge nauke.
Ona se popela na vrh američke astronomije kada je 1847. godine kroz svoj teleskop ugledala trag komete. Mičel je počastvovana širom sveta, dobila je odlikovanje od kralja Danske i postala prva žena koja je izabrana za Američku akademiju nauke i umetnosti. Godine 1857. godine je otputovala u Evropu, gde je posetila opservatorije i sastala se sa intelektualcima, uključujući i Meri Somervil. Pisala je o tome kako je strm i težak uspon u nauci i kao takav teško može biti u skladu sa dužnostima supruge i majke. Mičel je postala prva žena koja je postala profesor astronomije u SAD, kada je unajmio Koledž Vasar 1865. godine. Tamo je nastavila svoje opservacije, naročito Sunca, putujući oko 3 000 kilometara kako bi prisustvovala pomračenju.
Liza Majtner (1878 – 1968)
Kada je Liza Majtner završila školu u svojoj 14. godini, bilo joj je zabranjeno da bude visoko obrazovana, kao i skoro svim devojkama u Austriji. Međutim, inspirisana otkrićem Vilijama Rongena i Henrija Bekuerla, odlučila je da studira radioaktivnost. Kada je napunila 21 godinu, ženama je konačno dozvoljeno da budu na austrijskim univerzitetima.
Na Univerzitetu u Beču istakla se u matematici i fizici i doktorirala je 1906. godine. Pisala je Mariji Kiri, ali za nju nije bilo mesta u laboratoriji u Parizu, pa se uputila u Berlin. Tamo je sarađivala sa Oto Hanom na studiji radioaktivnih elemenata, ali je kao austrijska Jevrejka isključena sa predavanja, iz glavnih labaratorija i bilo joj je dozvoljeno da radi u podrumu. Partneri su se 1912. godini preselili na novi univerzitet gde je Majtner dobila bolje laboratorijske prostorije. Iako je njen partner bio odsutan fizički, budući da je morao da napusti nacističku Nemačku 1938. godine, Majtner i Han su ipak nastavili saradnju.
Majtner je nastavila sa svojim radom kasnije i u Švedskoj, gde je otkrila da su atomi uranijuma podeljeni kada su pogođeni neutronima, a potom je i obračunala energiju koja se oslobađa u reakciji i naziva taj fenomen “nuklearna fisija”.Ovo otkriće je dovelo do stvaranja atomske bombe. Majtner je istakla da ne treba smatrati naučnike krivim za to kako njihova otkrića koriste ratni tehničari.
Njen partner Han dobio je Nobelovu nagradu, a Majtner je nastavila da se bavi atomskim istraživanjima i u dubokoj starosti.
Irena Žolio Kiri (1897 – 1956)
Starija ćerka Pjera i Marije Kiri, Irena, krenula je koracima svojih roditelja. Teza na kojoj je doktorirala 1925. godine bila je bazirana na alfa zracima polonijuma, čiji je jedan od dva elementa otkrila njena majka. Naredne godine, udala se za Frederika Žolia, jednog od pomoćnika njene majke sa Radijumskog instituta u Parizu. Irena i Frederik nastavili su saradnju unutar laboratorije i sprovodili su istraživanje o strukturi atoma.
Godine 1934. otkrili su veštačku radioaktivnost bombardovanjem aluminijuma, bora i magnezijuma sa alfa česticama za proizvodnju izotopa azota, fosfora, silicijuma i aluminijuma. Naredne godine dobili su Nobelovu nagradu, što Mariju Kiri i Irenu Žolio čini jednim od prvih dobitnika Nobelove nagrade, koji su u srodstvu. Dugogodišnji rad sa radioaktivnošću uzeo je danak i Irena je umrla od leukemije 1956. godine.
Barbara Maklintok (1902-1992)
Dok je studirala botaniku na Univerzitetu Kornel, Barbara Maklintok je probala da se bavi genetikom i to prilično uspešno. U svom postdiplomskom radu ona počinje da se bavi izučavanjem genetike ćelija kukuruza.
Vodila je svoja istraživanja na Univerzitetima u Kaliforniji, Misuriju i Nemačkoj, pre nego što je pronašla stalni dom u Kold Spring Harboru u Njujorku. Tamo je, nakon posmatranja obrasca obojenosti zrna kukuruza preko generacije biljaka, zaključila da se geni kreću unutar i između hromozoma. Međutim, nalaz se nije uklapao u konvencionalno razmišljanje o genetici i uglavnom je bio ignorisan. Maklintok je počela da istražuje poreklo kukuruza u Južnoj Americi. Ali nakon poboljšanja molekularnih tehnika koje su postale dostupne tokom 1980-ih, potvrdila je svoju teoriju “prelaznih gena” koji su pronađeni u mikroorganizmima, insektima, pa čak i u ljudima.
Maklintok je dobila nagradu Lasker 1981. godine i Nobelovu 1983. godine.
Doroti Hodžkin (1910-1994)
Doroti Hodžkin rodena je u Kairu, u Egiptu, a roditelji su joj bili britanski arheolozi. Poslali su je u Englesku da ide u školu, gde je bila jedna od samo dve devojke koje su studirale hemiju sa muškarcima. U 18. godini upisala se na Univerzitet Oksford, gde je studirala hemiju, a kasnije nastavlja obrazovanje na Kembridžu i tamo se bavila X-zracima kristalografije, procesom kojim se koristeći X-zrake može odrediti trodimenzionalna struktura molekula. Vratila se u Oksford 1934. godine, gde je veći deo svog radnog veka provela predajući hemiju i koristeći X-zrake kristalografije kako bi istraživala zanimljive biološke molekule. Ona je godinama usavršavala tehniku, za koju je dobila Nobelovu nagradu 1964. godine, a uspela je da odredi i strukturu penicilina, vitamina B12 i insulina.
U 2010. godini, 16 godina nakon njene smrti, britanski Royal Mail proslavio je 350. godišnjicu Kraljevskog društva obeležio izdavanjem markica sa likovima 10 od najslavnijih članova društva, uključujući Isaka Njutna, Bendžamina Frenklina, a među njima bila i Doroti Hodžkin.
Rozalind Frenklin (1920-1958)
Džejms Votson i Frensis Kirk su dobili zasluge za određivanje strukture DNK, ali njihovo otkriće se oslanjalo na rad Rozalind Frenkin. Kao tinejdžerka, 1930. godine, Frenklin je bila jedna od retkih devojaka u Londonu koje su učile fiziku i hemiju, ali kada je rekla ocu da želi da bude naučnik, on je odmah odbacio tu ideju. Na kraju je popustio i upisala se na Univerzitet u Kembridžu, a za doktorat je izabrala temu iz fizičke hemije. Naučila je tehnike X zraka kristalografije još u Parizu, a u Englesku se vratila 1951. godine kako bi radila u labaratoriji Džona Rendala na Kraljevskom koledžu u Londonu.Tamo je napravila rendgenske slike DNK.
Bila je blizu da shvati strukturu molekula kada je Moris Vilkins, još jedan istraživač u Rendalovoj labaratoriji, koji je takođe izučavao DNK, pokazao jedan od rendgenskih snimaka koje je Frenklin napravila Džejmsu Votsonu. Votson je brzo shvatio da je struktura dvostruka spirala i taj nalaz, zajedno sa Frensisom Krikom, objavio u časopisu Nature. Votson, Krik i Vilkins so osvojili Nobelovu nagradu 1962. godine za njihovo otkriće. Rozalind Frenklin umrla je od raka jajnika 1958. godine.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
