Potiskivanjem sopstvenih osećanja, svaljivanjem krivice na sebe i poricanjem da se bilo šta dogodilo često opravdavamo tuđe nekorektno ponašanje prema nama. Međuljudski odnosi mogu biti veoma komplikovani, pogotovo kada postanu toksični i štetni po nas. Kako ne bismo izgubili voljenu osobu, često pravimo izgovore za njihovo ponašanje, a da toga nismo ni svesni.
Nakon što ljudi prekinu toksičan odnos, često počnu da analiziraju kada su stvarno shvatili da je postalo previše iscrpljujuće. Ipak, nikada nije u pitanju samo jedan presudan trenutak, već se negativna iskustva nagomilavaju, sve dok zaista ne ponestane isuviše bolno. Međutim, pre nego što se desi takva vrsta procene, skoro svako pravi brojne izgovore kada ih bliska osoba povređuje.
Razlog može biti zato što je u pitanju član porodice, partner ili blizak prijatelj, pa raskidanje odnosa deluje gotovo nemoguće. Neki od najčešćih mehanizama odbrane (koji nam više štete, nego pomažu) su:
Racionalizacija – Mnogi će početi da analiziraju ponašanje druge osobe, u nadi da će bolje „razumeti“ kako je došlo do neprijatne situacije. Ponekada je dobro oslanjati se na logičko razmišljanje, pogotovo kada su u pitanju međuljudski odnosi, ali postoji rizik od preterivanja.
Nekada je važno podsetiti se da određeno ponašanje nikako nije prihvatljivo i ne bi trebalo da se toleriše, bez obzira na uzrok (druga osoba se ne oseća dobro, ima svoje probleme, frustracije…). Racionalizacija toksičnog ponašanja može biti i pokušaj uspostavljanja kontrole nad situacijom: „Ako razumem kako je došlo do ovoga, ne može me povrediti“. Ipak, to je često samo još jedan mehanizam odbrane, koji na duže staze može da pogorša situaciju.
Potiskivanje sopstvenih osećanja – Mnogi umanjuju ozbiljnost i težinu sopstvenih emocija, kako bi se podsvesno zaštitili i lakše „pregurali“ težak period. Vremenom može doći do poptunog ignorisanja svih negativnih osećanja i nastaviti sa životom kao da ne postoje, ali ona se često samo prikrivaju i predstavljaju veliki emotivni teret.
Poricanje stvarnosti – Jedan ekstreminiji vid mehanizma odbrane je poptuno poricanje događaja/situacije: ‘Nije baš tako bilo, preterujem, nije toliko ozbiljno…’ i slično ubeđivanje samoga sebe postaje lakše od potencijalnog prihvatanja problema i traženje različitih rešenja.
Prihvatanje i svaljivanje krivice na sebe – Suprotno od prethodnog sistema odbrane. Pojedinac se „pomiri“ sa događajima, verujući da ih, u neku ruku, zaslužuje. Postoji više različitih primera: ‘Iako mi je teško, ipak je takav sistem/društvo/pravilo/odnos…Da sam bolje uradio/la ono što su tražili od mene, možda ne bi bilo ovako…’
Biti žrtva u takvom odnosu postaje neka vrsta životne uloge, jer je naizgled lakše prihvatiti da se određeni životni izazovi jednostavno ne mogu preći i moraju biti prisutni, koliko god bili štetni po nas, jer „svako ima svoj teret“.
Nikada nije jednostavno priznati da smo povređeni, čak ni samome sebi. Potrebno je vremena, ali i hrabrosti, kako bi se zaista ustanovilo da je određen odnos štetan po nas, pa zatim tražiti adekvatna rešenja. Neke od opcija su ozbiljna samoanaliza, savetovanje sa ljudima u koje imamo poverenja ili čak obraćanje stručnjaku. Ljudski odnosi i emocije mogu postati veoma zamršeni i raskidi uvek bole, ali najbolje je sprečiti dalje razvijanje veze sa nekim ko nas čini nesrećnim.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
