BEOGRAD – Vojvoda Živojin Mišić, proslavljeni ratni zapovednik Srba u Prvom svetskom ratu, rođen je 19. jula 1855, pre 170 godina.
Mišić je, po nepodeljenom mišljenju, bio među najuspešnijim zapovednicima Prvog svetskog rata uopšte, a među Srbima njegove zasluge su neizmerne, zbog čega mu je dodeljen čin vojvode. Rođen je u selu Struganik, desetak kilometara jugoistočno od Mionice, stotinak kilometara od Beograda, 7. jula po starom odnosno 19. jula po novom, zvaničnom, gregorijanskom kalendaru, kao trinaesto dete u porodici. Majka se zvala Anđelija, otac Radovan. Posle gimanzije u Kragujevcu i Beogradu, primljen je 1874. u Artiljerijsku školu, preteču Vojne akademije ondašnje Kneževine Srbije.
Učesnik je, kao pitomac, kadet vojne škole, ratova protiv Turske, 1876/1879. koji su vođeni s promenljivim uspehom, ali su okonačani pobedom Srba. Osim teritorijalnog proširenja na jugoistoku, oslobođenjem Niša, Pirota, Toplice, Leskovca, Vranja i Pčinjskog kraja, Srbiji je tada, u skladu sa zaključenjem Berlinskog kongresa 1878. konačno priznata potpuna suverenost.
U Srpsko turskim ratovima 1876/1978. Mišić je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade. Stručno obrazovanje je potom nastavio usavršavanjem na generalštabnoj školi, kao i usavršavanjem pri vojsci Austrougarske. Tokom Srpsko bugarskog rata novembra 1885. Živojin Mišić nalazio se na poziciji komadanta 5. puka Drinske divizije, u činu poručnika. Do rata je tada došlo pošto je Bugarska jednostrano pripojila Istočnu Rumeliju, čime su narušene odredbe Berlinskog kongresa, odnosno ravnoteža snaga na Balkanu. Srbija, međutim, nije tada imala uspeha, ali je rat, najviše zalaganjem Beča, okončan bez težih posledica, odnosno teritorijalnih gubitaka.
Od 1898. do 1904. predaje strategiju na Vojnoj akademiji. Nalazio se inače, proleća 1896. u pratnji kralja Aleksandra Obrenovića na Svetoj Gori, u Hilandaru. U to vreme kralj Aleksandar je posle mučnih pregovora i otplate nagomilanih dugova manastira, uspeo da srpski monasi konačno preuzmu, vrate, drevnu zadužbinu Nemanjića od Bugara koji su u Hilandaru do tada preovlađivali.
Posle Majskog prevarta, tragičnog nestanka poslednjih Obrenovića, pukovnik Živijin Mišić je oteran u penziju. Vladalo je uverenje da pristalica oborene dinastije Obrenović. U stvarnosti, on je zapravo isključivo bio lojalni oficir, koji nije imao veze sa zavereničkom grupom koja je izvela prevrat maja/juna 1903. pa je otuda u prvo vreme doživljavan kao sumnjiv. Zvanično, oficirima je tada bilo zabranjeno bavljenje politikom, ma u kom obliku, čega se Mišić držao, ali mu, paradoksalno, zaverenici, čiji je uticaj prvih godina po prevratu bio ogroman, nisu verovali. Otuda je usledila prevremena penzija.
Mišić je zapravo bio oličenje vojnog ustrojstva koje je utemeljio i oblikovao kralj Milan Obrenović, po pruskim uzorima, što je podrazumevalo lojalnost otadžbini i kruni, bez ikakvog uplitanja u domen političkog nadmetanja. Veličanstvene srpske pobede u ratovima od 1912, do 1918, oba balkanska i Prvom svetskom, izvesno su bile plod upravo takvog oficirskog kova.
Pošto je zemlja bila suočena sa brojnim izazovima, Mišić je potom ipak reaktiviran, čemu su prethodili gotovo dvogodišnji pregovori. U vojsku se tako vratio tek pošto mu je pruženo odgovarajuće zadovoljenje. Radomir Putnik, potonji vojvoda, uzima ga tada za pomoćnika na izradi ratnih planova za slučaj sukoba sa Austrougarskom. Sa Dvojnom monarhijom Srbija je od Majskog prevrata, a posebno od Aneksione krize 1908/1909. bila u zategnutim odnosima. U Balkanskim ratovima 1912/1913, Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande. Posle odlučujuće pobede nad Turcima na Kumanovu, oktobra 1912. dobio je čin generala. Mišićeve procene ispostavile su se kao dragocene i u vreme Boja na Bregalnici, juna/jula 1913. u Drugom balkanskom ratu.
Njegovi protivici ipak su izdejstvovali da po okončanju balkanskih ratova ponovo bude penzionisan. Srbija se međutim vrlo brzo, već leta 1914. našla u bezizlaznoj situaciji pošto se dogodio atentat u Sarajevu na Vidovdan te godine. Zvanični Beč optužio je zatim Srbiju za podršku atentatorima, usledio je napad, mesec dana docnije, čime je izazvan Prvi Svetski rat. Živojin Mišić je stoga nanovo aktiviran, opet u svojstvu pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande.
Nesumunjiv vrhunac njegove karijere bilo je rukovođenje Prvom armijom tokom Kolubarske bitke. Doneo je tada, u vreme kada je kod mnogih, pa i samog vojvode Putnika, zavladala malodušnost, hrabru, rizičnu odluku da dozvoli dublji prodor Austromađarskih trupa, kako bi ih na taj način razvukao, a svojim jedinicima omogućio da se valjano odmore i popune pre kontranapada. Izvojevao je tada, na Kolubari, veličanstevnu pobedu. Poražene, iako brojne, Austrougarske trupe dovedene su u poziciju bezglavog povlačenja, u neredu, s velikim gibicima u ljudstvu i materijalu. Za neizmerne zasluge pobedom na Kolubari dobio je čin vojvode. Postoji svedočanstvo, osobe koja mu je bila bliska, inače lekara, da je Živojin Mišić uoči Kolubarske bitke imao viziju, versko viđenje, koje mu je pomoglo da donese valjanu odluku.
Pošto su se oktobra 1915. ratu protiv Srbije, osim Austrougarske, priključile i Nemačka i Bugarska, srpska vrhovna komanda, suočena sa nesrazmerno jačim, svežim snagama, našla se u bezizlaznoj situaciji. Posle žilavog otpora, usledilo je tragično povlačenje vojske i naroda od Kosova put Jadrana, preko planinskih vrleti i bespuća. Predlog vojvode Mišića, da se na Kosovu te olovne jeseni 1915. prihvati bitka, ma koliko bezizgledna, Vrhovna komanda je odbacila.
Na Solunskom frontu, po oporavku vojske na Krfu, vojvoda Mišić je aktiviran posle boravka u Francuskoj, avgusta 1916. Zaslužan je za osmišljavanje plana proboja, što je krunisano porazom centralnih sila na Solunskom frontu septembra 1918. Bio je to presudni momenat Prvog Svetskog rata, po raspadu Solunskog fronta, koji su izvojevali Srbi, kapitulirala je Bugarska, posle Turske i Austrougarska, a potom i Nemačka, čime je Prvi svetski rat okončan.
Vojvoda Živojin Mišić, najodlikovaniji srpski vojnik u istoriji, ovaj svet napustio je 20. januara 1921. u Beogradu, teško oboleo. Ostavio je sećanja, naslovljena „Moje uspomene“ napisana s realističnim opisom prilika i doba u kojem je živeo, na žalost nezavršena. Otvoreno je prikazao i ono što bi većina prećutala, poput recimo tegobnog seoskog života od najranijih dana i tokom školovanja, podmetanja i smicalica kojima je bio izložen, ili potresnih momenata poput abdikcije kralja Milana 1889.
