Sa ograničenim prostorom za izgradnju, Hongkong je postao poznat po tome što ima neke od najmanjih i najskupljih stanova na svetu
Za Maksa Lija (26), lekara iz Hongkonga, život u jednosobnom stanu bukvalno se vrti oko kreveta. To je prva stvar koju vidite kada uđete u njegovu „kuću“.
Tu ne samo što spava i gleda televiziju, već i proučava medicinsku literaturu kada nije u bolnici, a njegov laptop je postavljen na uskom radnom stolu na jednom kraju. Li je odabrao ovaj prostor od 20 kvadratnih metara u staklenom oblakoderu u užurbanom srcu Kovluna kako bi sebi mogao da priušti život u centru grada.
– U redu je živeti ovde sam, ali kada dođe moja devojka, velika je gužva – kaže on.
Lijev prostor može izgledati neobično mali, ali stambena jedinica u kojoj živi zapravo je sve češći tip stana, tzv. mikrostan. U Hongkongu ima oko 8.500 ovih malih jedinica, što predstavlja sedam odsto ukupne izgradnje na vrhuncu 2019. godine.
U svakoj blistavoj, novoj stambenoj kulu u Hongkongu verovatno ima mnogo ljudi koji žive u takvim stanovima. Daleko od romantizovanih američkih „malih kuća“, ovo su jednokrevetne sobe, otprilike upola manje od tih „prostranih“ kuća, sa dovoljno prostora za krevet, ormarić, malo kupatilo i čajnu kuhinju. I oni se prodaju kao „pristupačni domovi“.
Status Hongkonga, kao jednog od najgušće naseljenih gradova na svetu, i najmanje pristupačnog, podstiče ovo tržište. Prema vladinim podacima, kritični nedostatak stambenog prostora doveo je do porasta cena kuća za 187 odsto od 2010. do 2019. godine. Sada prosečne cene kuća premašuju 1,3 miliona dolara u gradu u kome je minimalna plata samo 4,82 dolara na sat. Čak i kvalifikovani radnik u Hongkongu mora da radi 21 godinu da bi sebi priuštio prosečan stan (60 kvadratnih metara) u blizini centra grada, što je najduži takav period na svetu, prema izveštaju UBS-a za 2019. godinu, a cene su i dalje skoro rekordno visoke, uprkos pandemiji kovida 19.
Prodaju čak i nanostanove…
Mikrostanovi, koji koštaju pola prosečne cene kuće, nude pristup onima na najnižoj prečki na ekonomskoj lestvici. Najmanji od ovih prostora, od 11 metara kvadratnih, poznati kao nanostanovi, manji su od većine automobila i njihovih parking-mesta. Zgrade kao što je „One prestige“, izgrađene 2018. godine u kvartu Nort Point na ostrvu Hongkong, služe ne samo kupcima koji prvi put kupuju nekretnine već i onima iz kontinentalne Kine i drugih zemalja. Za jedinice koje zauzimaju površinu od 15 do 25 metara kvadratnih trenutne cene su od 800.000 do milion dolara (3.900-5.300 dolara po kvadratu), piše Blumberg.
Građevinci su odgovorili na potražnju za pristupačnijim stanovanjem tako što su sve više raščlanjivali gradnju na sve manje jedinice, što je trend koji je počeo 2015, nakon što je vlada popustila mere prema kojima je bilo neophodno obezbediti prirodno svetlo i ventilaciju. Ranije su kodeksi o protivpožarnoj bezbednosti zahtevali da kuhinje budu odvojene zidom, sa sopstvenim prozorom, obavezujući izvođače da ugrade unutrašnje prozore u dvorišta ili vazdušne tunele kako bi odvojenim kuhinjama omogućili protok svetlosti i vazduha. Promenjeni propisi dozvolili su otvorene kuhinje, osvetljene jednim prozorom na suprotnom kraju stambene jedinice. Izvođači su počeli da grade jedne pored drugih uske male stanove koji gledaju na jedan hodnik, sa čajnom kuhinjom blizu vrata.
Rezultat je kuhinjica nalik hotelskom mini-baru, sa jednostavnim dodatkom električnog rešoa. Može postojati ugradna mikrotalasna, ali rerna nikako. Kupatilo može imati, ali i ne mora, tuš-kabinu, a ponekad se tuš nalazi odmah iznad WC šolje.
Prelazak na manje jedinice je ipak stariji od izmena u regulativama. To je odraz jedinstvene geografije i neobične istorije Hongkonga, kao i sistema slabo regulisanog kapitalizma koji je grad nasledio još od dana kada je bio britanska kolonija. Živeti u malom je nešto što je nastalo kao posledica izbegličkog mentaliteta Hongkonga kao mesta gde je hiljade ljudi izbeglo iz Kine, a svoje početke imalo je tokom krize.
Brzinska gradnja nakon požara
Požar na Božić 1953. godine, u brdima kraja Kovlon Šek Kip Mei, uništio je kućerke i udžerice izbeglica iz Kine, ostavivši tako 50.000 ljudi bez krova nad glavom. Umesto da ugroženima distribuira donacije, vlada je brzinski sagradila komplekse kuća gde su mogli da se usele, čime je započela gradski program stambene izgradnje. Kuća u bauhaus stilu obezbedila je 120 kvadrata stambenog prostora za veći broj porodica. Više od 300 ljudi bilo je primorano da deli samo šest toaleta. Ali su čak i ovi prenatrpani prostori bili poboljšani u odnosu na njihove uništene brdske udžerice.
– Ljudi se zapravo nisu bunili ili žalili, zato što nisu imali osnova za žalbu. Moramo da zamislimo da smo se vratili u prošlost. Postojao je period, pričamo o pedesetim godinama, kada su žitelji Hongkonga većinom bili izbeglice koje su bežale od Drugog svetskog rata, građanskog rata, a zatim i od komunističke partije koja je preuzela Kinu. Imali su usađen taj izbeglički mentalitet. Da ste upravo izbegli iz starog mesta gde niste želeli da živite, ne biste ni imali preterana očekivanja na novom mestu, zato što vam je jedini cilj bilo preživljavanje – kaže Ng Me Kam, student urbanizma na Kineskom univerzitetu Hongkonga.
To sada nije lako zamisliti.
– Danas imamo internacionalni diskurs o pravima na stambeni prostor, stanove koji su pristupačni… Mislimo da je osnovno ljudsko pravo imati pristojno mesto za život. Ali u tim vremenima priča je bila potpuno drugačija – tvrdi on.
Ogroman prostor pod šumom
Topografija Hongkonga takođe i sama promoviše tendenciju ka manjim stambenim jedinicama. Planinski teren njegovih ostrva nije pogodan za razvoj, a 75 odsto teritorije je zelena površina ili prirodan teren, najvećim delom u formi zaštićenih državnih parkova. Taj pokret za očuvanje poveo je bivši guverner Hongkonga koji je voleo život u prirodi, lord Meklehos. Kako je populacija grada porasla šezdesetih i sedamdesetih godina, odredio je prostrane šumske predele Hongkonga kao zaštićene površine pod upravom države. Iz toga su proizašla 24 državna parka koja igraju važnu ulogu kao skladišta za vodu, s obzirom na vrlo limitirane zalihe vode u Hongkongu, ali i kao rezervati za 443 kvadratna kilometra šuma, livada, močvara, kamenjara i preko 3.300 vrsta flore, piše Blumberg.
To znači da je grad prenaseljeniji nego što to deluje prema podacima, zato što je svega sedam odsto kopna određeno za stambeni prostor. Njegova populacija od sedam i po miliona prisiljena je da se gužva u gustim stambenim četvrtima koje leže ukleštene između mora i planina. Najprenaseljeniji distrikt je Kovlon, sa gustinom naseljenosti od 49.000 stanovnika po kilometru kvadratnom, odnosno gotovo duplo u odnosu na 27.600 stanovnika koji naseljavaju isti prostor na Menhetnu.
Najsiromašniji žive u „kovčeg stanovima“
Državna politika koja favorizuje šačicu elitnih preduzimača dovela je do nastanka ovakvog stila stanovanja i nevoljnog pristanka hongkonške populacije. Posedovati svoju sobu, makar ona bila i manja od parking-mesta, može se smatrati poboljšanjem u odnosu na državne stanove, u kojima živi skoro polovina stanovništva (i za koje postoji šestogodišnja lista čekanja), a to važi i za manje „kavez“ ili „kovčeg“ stanove – prostore od 30 kvadrata sa poslaganim krevetima koji se iznajmljuju žiteljima Hongkonga sa najnižim prihodima.
– Kapitalistički i neoliberalni mentalitet Hongkonga dozvoljava da tako skučeni stanovi nastave da postoje. Način razmišljanja je: ako sebi ne možete da priuštite pristojan stan, sami ste krivi. Oni koji uspeju da se popnu na imovinskoj lestvici imaju interes da održe status kvo visokih cena nekretnina – kaže Ng sa Kineskog univerziteta.
Međutim, socijalna i psihološka cena koju plaćaju žitelji Hongkonga nastavlja da raste. Prva studija te vrste, objavljena u julu 2020. godine, otkrila je značajan uticaj veličine stambenog prostora na visoke nivoe stresa i anksioznosti.
– Razgovarao sam sa ljudima koji su rekli da su, kao posledica toga, poželeli da izvrše samoubistvo. Upoznao sam oca koji je svakodnevno radio veliki broj sati kako bi mogao da plati kiriju, a sa posla bi se vratio u tako mali stan zbog čega je nekoliko puta poželeo da skoči sa zgrade – kaže Čan Siju Ming, glavni autor studije, a sada docent za socijalne i bihejvioralne nauke na Gradskom univerzitetu u Hongkongu, prenosi Blumberg.
Kako on tvrdi, ti ljudi su se osećali depresivno i beznadežno.
– Mali životni prostor obično znači i manje svetla i ventilacije, a ako u njemu živite duže vreme počne da deluje depresivno. Najčešći rezultat toga je da ljudi ne žele da borave u svojim domovima – ističe on.
Druženja na otvorenom
To znači da se druženja u Hongkongu najčešće odvijaju na otvorenom. Hongkong je postao čuven po svojim „dai-pai dongovima“ na otvorenom, i svojim čajdžinicama u kojima se muškarci tradicionalno okupljaju za doručak i cigaretu i gde čitaju jutarnje novine i diskutuju o politici. Vikendom se čini da je ceo Hongkong obučen u sportsku opremu, ljudi posećuju rekreativne centre, javne bazene i plaže, teniske i košarkaške terene.
Pre nego što su ih ograničenja usled kovida privremeno zatvorila, javni prostori za roštilj su često bili mesta velikih grupnih okupljanja vikendom. Grupe pešaka se probijaju kroz planinske, suptropske šume u parkovima, u kojima je dalja izgradnja sprečena odlučnom borbom građanskih udruženja, kao i onih koji razumeju da populacija Hongkonga živi u nestabilnoj ravnoteži. Tržni centri, sa svojim klima-uređajima, takođe predstavljaju zgodno i prostrano mesto za beg vikendom.
Ipak, život u malom prostoru od porodica takođe zahteva da pažljivo razmotre svaku kupovinu. Stanovi u Hongkongu ne dolaze sa plakarima, što znači da ormari za garderobu i druga ostava zauzimaju dragocene kvadrate životnog prostora. Kako su čak i ne-mikro stanovi prosečne veličine od 60 kvadratnih metara, porodice imaju malo prostora za smeštaj stvari i moraju pametno da odlučuju o tome šta će da kupe i koliko dugo će to da zadrže. Među dobrostojećima, prošlogodišnja moda se brzo odbacuje u korist ovogodišnje (mada oni koji imaju uslova koriste i samostalne objekte za skladištenje odeće između godišnjih doba).
Nameštaj, često minijaturan kao i minimalistički, takođe mora biti sveden na najmanju moguću meru. U mikrostanovima, izbor je još esktremniji. Promotivni video za „One prestige“ pokazuje kako se jednosobni stan transformiše iz sobe za odmor, preko trpezarije, do spavaće sobe. Tako se nizak stočić za kafu ispred male sofe podiže da postane sto za ručavanje, dok se uveče sofa rasklapa u krevet koji zauzima sav prostor. Naravno, realnost iza takve magije je skup nameštaj izrađen po meri. Češći je slučaj da mali krevet, poput onog u stanu dr Lija, služi svim svakodnevnim potrebama – sedenju, ručavanju, radu i spavanju.
– Ipak, visoke cene nekretnina mnogi smatraju vodećim uzrokom duboko ukorenjenih društvenih sukoba u Hongkongu, računajući tu i veliki jaz u bogatstvu, sve izraženiju ekonomsku koncentraciju, kao i obespravljenu većinu građana koja se muči u ekonomskoj situaciji u kojoj su stanovi hronično skupi, usled ponude koja je znatno manja od potražnje, i u kojoj je sve manje mogućnosti za zapošljavanje – navodi Alis Pun, autorka knjige „Zemlja i vladajuća klasa u Hongkongu“, čijih je već osam izdanja rasprodato nakon što je inicijalno objavljena 2010. na kineskom jeziku.
Cene veće za pet odsto
Autorka se, istražujući, oslonila na jednog od glavnog tajkuna iz britanskog kolonijalnog perioda, koji je skovao izraz „hegemonija nekretnina“ da bi opisao kako su ovi investitori u ogromnoj meri uticali na vladine regulative. Oni su uzimali ogromne kredite za kupovinu zemljišta, pa onda dugo vremena u njih ništa nisu ulagali, sve dok zbog rasta cena izazvanog manjkom ponuda nisu profitirali, i to na račun radnika koji nemaju dovoljno sredstava za učešće.
Da bi se pozabavila manjkom stambenog prostora, hongkonška vlada je u oktobru objavila svoj plan o izgradnji Nortern metropolisa kojim bi obezbedila stanove za dva i po miliona ljudi koji žive blizu granice sa Kinom. Lideri kopnene Kine, koji sve više drže grad pod kontrolom, nemogućnost kupovine stambenog prostora naveli su kao razlog za masovne socijalne nemire koji su izbili 2019. godine, kada je i policija morala da interveniše. Izgradnja ovih objekata neće biti završena još nekoliko godina, dok je ponuda sve manja.
Broj privatnih stambenih jedinica koje mogu da se izgrade na zemljištu koje je u ponudi smanjio se sa maksimalnih 25.500 u 2018. na 13.020 u 2021. godini, prema analizama fondacije „Our Hong Kong“. Cene na domaćem tržištu su u 2021. porasle dodatnih pet odsto. Gradski zvaničnici su takođe izrazili želju da spreče investitore u izgradnji mikrostanova, onih koji su manji od 20 kvadratnih metara.
Tržište ponekad može samo sebe da koriguje, pošto postoje naznake da su domaći kupci nekretnina sve manje zadovoljni trendom mikrostanova. Prema podacima Liber riserča, cena stanova manjih od 30 kvadrata je porasla samo 78 odsto između 2010. i 2019. godine, što je manje od polovine ukupnog rasta na ovom tržištu.
– Popularnost mikrostanova je opala poslednjih godina. Imali smo problema sa prodajom nekih mikrostanova, dok i dalje postoji velika potražnja za većim stambenim jedinicama. Neki kupci su na gubitku, pošto su stare stanove prodali za manje novca nego što su potrošili za kupovinu novih. Ljudi su shvatili da ako već mogu sebi da priušte stan po tako visokoj ceni, onda bi barem mogli da kupe veći ili neki na udaljenijoj lokaciji, ali prostraniji – rekao je Džozef Kan, direktor kompanije „Jones lang lasalle“ iz Hongkonga.
U svakom slučaju, prosečna cena kvadratnog metra mikrostana koji je manji od 20 kvadrata je porasla na 10.000 dolara u prvim mesecima 2021. godine, prema podacima Midlend rijalitija. Zbog toga su najmanji stanovi skuplji nego oni uobičajene kvadrature – cena kvadratnog metra je veća za oko 500 dolara od uobičajene, piše Blumberg.
Pojedine grupe građana su podnele peticije da se investitorima zabrani izgradnja sve manjih i manjih stanova. Jedna površina podeljena na dva stana donosi veći profit investitoru, dok unazađuje društvo u celini.
Zaboravili na osnovno ljudsko pravo…
– Nije istina da ljudi žele da žive u malim stanovima nego je nezgodno to što ne postoji društveni konsenzus oko toga da je osnovno ljudsko pravo, pravo na stanovanje. Ljudi su nakon više godina počeli da nekretninu procenjuju samo kroz njenu tržišnu vrednost, a ne upotrebnu. Stanovi postoje da bi ljudi živeli u njima, podizali porodice, razvijali društvene odnose, što bi rezultiralo napretkom cele zajednice – kaže Ng sa Kineskog univerziteta.
Većina ljudi koji žive u mikrostanovima se nada da je njihovo rešenje privremeno, da će do trenutka kada budu imali partnera ili želeli da zasnuju porodicu moći da sebi priušte veći stan. Dr Li, koji u ovom trenutku izdaje svoj stan u Kaulunu, štedi da bi jednog dana mogao da plati glavnicu za dvosoban stan.
– Živim u veoma malom stanu da bih uštedeo. Voleo bih da se iselim što je pre moguće – poručuje on.
