Kako bi potvrdili svoju pretpostavku, psiholozi su pozvali 58 dobrovoljaca uzrasta između 18 i 29 godina, koje su nasumično podelili u dve grupe: jednu koja je tokom eksperimenta imala vreme za odmor i spavanje i drugu u kojoj učesnicima nije dopušteno da spavaju. U prvoj fazi eksperimenta na ekranu je dobrovoljcima prikazano osam pitanja, odnosno zadataka, koja zahtevaju logičko ili kreativno rasuđivanje. Jedno od pitanja bilo je i „Kako voćar da zasadi četiri drveta, a da svako od njih bude na jednakoj udaljenosti jedno od drugog?“
Zatim su obe grupe dobile pauzu od dva sata, pri čemu su učesnici jedne grupe otišli da odspavaju u zvučno izolovanoj i zamračenoj prostoriji, a učesnici druge grupe ostali budni. Pošto je dva sata prošlo, svi dobrovoljci su vraćeni na svoje „radne“ zadatke, kako bi rešili ona pitanja na koja nisu znali odgovor u prve dve faze eksperimenta. Upravo ovde su naučici i dobili potvrdu svoje hipoteze, postavljene na samom početku istraživanja: san zaista doprinosi našoj sposobnosti rešavanja problema.
Dobrovoljci koji su spavali tokom pauze imali su mnogo bolje rezultate od učesnika eksperimenta koji su svoju pauzu proveli budni. Ispostavilo se i da su „spavači“ mnogo bolje povezali primere iz prvog i drugog bloka pitanja, odnosno uspeli su da ih dovedu u logičku vezu i taj princip primene za rešavanje zadataka koji su im u drugoj fazi bili teški. Oni koji tokom pauze nisu spavali ovakvim uspehom se nisu mogli pohvaliti, pa se psiholozima nametnuo jasan zaključak: za uspeh „spavača“ zaslužna je REM faza, tokom koje je njihov mozak obradio informacije.
