Na našim prostorima mangulica je vekovima bila simbol tradicionalnog stočarstva, sve do polovine prošlog veka kada je ova rasa počela polako da nestaje pred naletom industrijskog svinjarstva. Na sreću, poslednjih decenija zahvaljujući entuzijazmu stočara i programu očuvanja autohtonih rasa, doživela je preporod.
Sava Graorac iz Kovilja jedan je od domaćina koji je uspeo da vrati mangulice u Koviljski rit. Do početka 21. veka Sava je bio štampar, ali kako je posla bilo sve manje, morao je da se preorijentiše i pronađe novo zanimanje kako bi obezbedio egzistenciju porodici.
Često se sa setom sećao šezdestih godina prošlog veka kada su svi u Kovilju gajili mangulicu i držali ih u ritu. U međuvremenu rit je bez njih opusteo. U ime starih vremena, Sava je odlučio da ih ponovo vrati. Pre dve decenije na vašaru u Žablju kupio je jednu mangulicu. Danas ih ima 200, drži ih u bašti i jedini je stočar u selu koji ih gaji.
– Opredelio sam se za bele „madžarske kuštrave“ mangulice, kaže Sava i dodaje:
– Rasa je retka, oprasi 5 – 6 prasića. Dug je period tova, a da bi svinjče dostiglo 150 kilograma treba da prođu dve godine.
Svinje hrani ječmom, kukuruzom, sojom, suvim rezancima i brašnom otpadom iz „Danubiusa“ i begečkom šargarepom. Tokom cele godine isti im je jelovnik. Kako vole da riju blato, bašta je idealna za njih.
Mangulica je skromna rasa. Dovoljno joj je obezbediti hranu i vodu.
– To je rasa kojoj ne treba veterinar ni lekovi. Sve što joj treba za imunitet pronađe u prirodi, u zemlji i zato se i gaji na otvorenom. Tov je spor, ali uspešan – kaže Graorac.
Zbog načina ishrane i uzgajanja, meso mangulice je mnogo zdravije od mesa običnih belih svinja i sve traženije.
Najtraženije su slanina i mast bez obzira na to što su ovi proizvodi znatno skuplji u odnosu na takve od drugih rasa tovljenih svinja. Proizvodi od mangulice su s niskim procentom holesterola, ispod dva odsto, što značajno utiče na regulisanje triglicerida i spada u kategoriju zdrave hrane.
Kako se prerađevine od mangulica tražene, to je podstaklo Savu da napravi pogon za preradu. Sam to ne bi mogao, a državne subvencije su mu bile od velike pomoći. Tako je postao majstor za proizvodnju kobasica, kulena, bele slanine, prošarane slanine, iskošćene plećke, masti, namaza od mangulice, čvaraka, šunke.
Bez obzira što su cene ovih proizvoda dvostruko veće od industrijskih, imaju kupca. Cena čvaraka je 2.200 dinara, kobasica 2.500, kulena 4.000, bele slanine 1.900, prošarane slanine 2.200, šunke 3.500 , a masti 650 dinara.
Prodaja se odvija na kućnom pragu, novosadskim noćnim bazarima, a subotom na beogradskoj Kalenić pijaci.
Sava Graorac, ne samo da voli mangulice već je pravi ljubitelj tradicije. Na jednom jutru zemlje zasadio je i 100 dudova. Doneo ih je iz rita, nešto je kalemio i podigao zasadi. Prvi je put ove godine da nisu rodili zbog prolećnog mraza.
Berba duda počinje u maju, a završava se u junu. Kako ima sve manje dudova poželeo je da i njih sačuva od zaborava.
– Nekada su se u Vojvodini drvoredi duda prostirali od sela do sela i bili su vrlo korisni. Plod je dobar za pekmez, rakiju, a od drveta su se pravila prvoklasna burad – podseća Graorac.
Danas dud živi zahvaljujući Savi i manifestaciji koju je pokrenuo „Parastos dudu“, koja se u junu održava u njegovom dvorištu gde se degustira rakija i kuva paprikaš od mangulice za sve posetioce.
Sava za sve što radi ima podršku supruge i dece, a među njima se ističe Nikola, verovatno tatin naslednik.
Zahvaljujući Savi Graorcu u Kovilj se vratila i mangulica i dud, a s njima su stigli i mnogi posetioci koji veruju da su najbolji proizvodi tradicionalni oni koji odolevaju zubu vremena, a po ukusu su nenadmašni.
