Najjača eksplozija u istoriji Srbije, koja je 5. juna 1941. godine gotovo sravnila sa zemljom Smederevo, ubila je, prema nepotpunim saznanjima, više od 2 500 ljudi i oštetila oko 2 000 kuća, ali je i dalje obavijena misterijom.
Bio je topao letnji dan, iako kalendarski leto još nije došlo. Četvrtak 5. jun 1941. godine, pijačni dan u Smederevu, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. Školska godina je bila završena, ali umesto na Vidovdan 28. juna, odlučeno je da, zbog ratnog stanja u zemlji, đaci iz Smedereva i okolnih sela baš taj da dođu da podignu đačke knjižice.
Ono što je bitno, nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine nije naročito osećala u Smederevu, gradu na 45 kilometara od Beograda.
Bilo je naravno nemačkih vojnika, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada.
A onda se u 14.14. začula strahovita eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Za samo nekoliko trenutaka Smederevo je bilo potpuno uništeno.
Eksplozija je bila jačine omanje atomske bombe, a nakon toga prašina i dim prekrili su nebo i ništa se nije videlo.
Potres od eksplozije se osetio do Beograda, Vršca, Požarevca, a plamena pečurka na nebu, kažu ljudi, videla se čak do Raške 155 kilometara dalje vazdušnom linijom. Stručnjaci kažu da je stara Tvrđava sprečila da se desi veća tragedija i da deo Beograda bude sravnjen sa zemljom.
Šta se zapravo desilo?
Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin.
Priču o smederevskoj tragediji priča nam pisac Vlada Arsić, čiji roman „14:14“ počiva na priči o najvećoj tragediji Srbije u drugom svetskom ratu, o kojoj 90 % ljudi ne zna, niti je ima u udžbenicima istorije.
– Nije preterivanje reći da je eksplozija bila jačine manje atomske bombe. Da se potres osetio u Vršcu, Beogradu, Požarevcu, a da je Smederevo sravnjeno sa zemljom. Šta je zapravo eksplodiralo?
– Nakon poraza kraljevske vojske Jugoslavije, Nemci su svo zarobljeno oružije lagerovali na prostoru ove tvrđave. Desetine vagona oružija, granata, baruta, dizela, petroleja, municije.
– Sve je to trebalo prebaciti u Nemačku gde bi se izvršila kalibracija i to oružije bi, ja verujem, na kraju završilo na istočnom frontu.
– Međutim, 5. juna u 14.14 minuta došlo je eksplozije koja je bukvalno sravnila Smederevo sa zemljom. Ono što je zanimljivo, uzrok nesreće nikada nije pouzdano utvrđen, broj stradalih se smanuje iz decenije u deceniju, a ovaj događaj je izostavljen iz istorijskih udžbenika – kaže Arsić.
@bluecowlist Atomska bomba #foryou #fyp #srbijatiktok #smederevo #eksplozija #istorija #zanimljivo #bluecowlist #izazov ♬ original sound – Blue Cow List
Diverzija, slučajnost ili nešto treće?
Na pitanje da li je komunistička partija imala veze i njen lider Mustafa Golubić, Arsić objašnjava.
– Jedna od mogućnosti je da je eksplozija izazvana namerno, da je bila diverzija od strane komunističke grupe koju je predvodio Mustafa Golubić, ali nije bio on sam tu već i neki komunisti koji su kasnije proglašavani narodnih herojima i dobijali ulice u Beogradu poput Davida Pajića i Mate Vidakovića.
– Mustafa je viđen dan uoči nesreće u Smederevu i sticajem okolnosti uhapšen je 7. juna u Beogradu dva dana posle nesreće, po mojim saznanjima, posle anonimne dojave nekog iz vrha komunističke partije. Istoričari se uglavnom ne izjašnjavaju, ali samo ponašanje vlasti posle rata ukazije da su na neki način umešani.
– Naime, Sve do 1952. godine žitelji Smedereva nisu smeli da odu na grob svojih najbližih tog dana da se pomole za njih. Žene u crnini su rasterivane sa prostora ove tvrđave i crkve u centru grada. Kada je već prećutano u istorijskim udžbenicima postoji razlog zašto se nisu hteli time hvaliti.
Arsić nam objašnjava razloge zbog čega je ovaj slučaj prećutan.
– Postoje najmanje dva razloga zašto je ovaj događaj izbrisan iz udžbenika. A to je da je najverovatnije nekog udela u celoj priči imala komunistička partija, na čelu sa Mustafom Golubićem. Drugo, veliki broj žrtava koji nije tačno utvrđen, ali zna se da je stradalo 12 nemaca i nekoliko hiljada naših ljudi, pa to nije bilo nešto čime se treba hvaliti.
– Takođe, postoji još jedna stvar, a to je da je, uprkos predlozima da se Smederevo kao grad izmesti, da se ne troši energija na puko raščišćavanje grada, Smederevo ipak brzo obnovljeno i to zahvaljujući jednom čoveku koji se zvao Dimitrije Ljotić. Verovatno nije bilo popularno pričati o događaju gde je glavni junak takozvani fašista ili izdajnik iz drugog svetskog rata – kaže Arsić.
Da voz nije kasnio 2 minuta
Uzrok eksplozije nikada nije rasvetljen, ali sami događaji ukazuju da je, ukoliko bi to bila sabotaža, neko vodio računa da bude manje žrtava.
– Tada vozovi nisu kasnili, bili su pod nemačkom Upravom i išli su na vreme. Međutim, tog dana, tog 5.juna se u grad sjatilo 4.000 ljudi sa strane raznim povodima.
– Smederevo je inače imalo 11.000 stanovnika. Tog dana je bila zakazana isplata zaostalih zarada svim onima koji su bili vezani za Dunavsku banovinu koja je nakon ulaska Hortijevaca u Vojvodinu, premeštena u Smederevo. Dalje, došao je po svoje plate kompletan ansambl Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a od njih 19 preživelo je samo dvoje.
– Osim toga tog dana došla su deca da uzmu đačke knjižice diplome i svedočanstva, posle završetka škole. Došli su ljudi sa sela na pijačni dan, da prodaju svoje proizvode, a na sve to je zakazan poslednji dan za promenu starih novčanica kraljevskih dinara za okupatorski novac – kaže naš sagovornik i dodaje:
– Zbog velike količine ljudi koji se tog dana sjatio u Smederevo, čekalo se da se prikače još pet vagona i jedna lokomotiva i taj manevar je doprineo da voz krene sa dva minuta zakašnjenja. Da je krenuo na vreme verovatno bi izmakao kilometar dva i manje bi žrtava bilo.
Na pitanje da li to deluje kao da je neko znao sve ove podatke i tad tempirao eksploziju, Arsić objašnjava.
– Skupljajući građu za roman 14:14 koji govori o ovoj tragediji, a to je jedino literarno štivo koje se bavi tim problemom, došao sam do zaključka da, ako je neko planirao ovaj događaj da je procenio da je to najpogodniji momenat u 14.14.
– Naime, baš tada 150 srpskih ratnih zarobljenika, koji su radili na utovaru oružija u vagone su bili van tvđave na ručku. Voz koji je bio u stanici je trebalo da ode. Znači neko je planirao da bude manje žrtava, ali desilo sve drugačije. Prvi izveštaju iz Rajha u Berlinu kažu da je poginulo 12 Nemaca i 4000 ljudi.
Mrtvu decu su skidali sa krošanja nekoliko stotina metara dalje
– To potvrđuje i prvi izveštaj železnice iz Smedereva koja obeveštava državnu železnicu u Beogradu, i koji kaže da je od 20 vagona zatrpano još 9 i da su izvučena 24 preživela, a u svakom vagonu je bilo 200 putnika. Kada pogledamo te brojke, dolazimo do cifre koja je abnormalna, a svake decenije se smanjuje iz nepoznatih razloga, tako da smo danas došli do 600 žrtava.
Jedan deo priče kaže da je tvrđava spasila Beograd?
– Ja mislim da, ako je bila diverzija, da je vladalo uverenje da će Tvrđava izdržati. Međutim, nije se to desilo. Kao što vidite jedan deo tvrđave je srušen, a u sred Tvđave se stvorila rupa koja je bila 50 metara dugačka i 15 metara duboka od koje se stvorilo jezero. Od 2398 zgrada kuća, verskih objekata ostalo je neoštećeno svega 24 kuće.
– Takođe, deo šine od 70 metara odleteo je 30 kilometara dalje u Deliblatsku peščaru i dan danas se tamo može videti. Kameni delovi tvrđave teški nekoliko tona leteli su stotinama metara dalje. Da ne pričamo o tome da je pored Tvrđave bio ringišpil na kome su se vrtela deca, koju su kasnije skidali sa krošanja drveća, nekoliko desetina metara dalje sa sve onim korpicama – mrtve.
Ovaj događaj je pokrenuo priču i o Milanu Nediću, koji je istorijska ličnost koja se nalazi u Vašoj knjizi
– On je zarobljen u Sarajevu i za razliku od brata Milutina nije odveden u logor već je bio u Beogradu. Dobio je ponudu od Nemaca da preuzme upravu nad okupiranom Srbijom.
– On je to odbijao dugo i kategorički, jer nije želeo da bude deo toga. Međutim, događaji u Smederevu su bili okidač da se prihvati. On je u nesreći u Smederevu imao i ličnu tragediju jer sui mu stradali sin jedinac, trudna snaja i unuka.
– Tada je kod njega stvorena svest da se svi ti pokreti koji se navodno bore protiv fašizma, zapravo se bore za vlast. On je jedini svedok koji nije smeo da dospe do suda, posle rata, jer je jedini imao sve dokaze o saradnji svih takozvanih pokrerta sa okupatorima. – kaže Arsić.
Na groblju u Smederevu nalazi se i zajednička grobnica.
– Zajednička grobnica u koju su urezana imena žrtva smederevske tragedije. Poslednjih godina se figurira sa žrtvama i došlo se do brojke od 600, ali to nije tačno.
– Mnogi od njih su premešteni u svoje mesta, a veliki broj nije ni pronađen. Porodica Ljotić je ostavila veliki trag u Smederevu. Dimitrije Ljotić je pomogao da se grad obnovi, a njegov otac Vladimir je bio konzul u Solunu i jedan od najzaslužnijih što je Hilandar ostao u srpskim rukama.
– Ideologija Dimitrija Ljotića je takva kakva jeste. Moj roman se završava 7. juna 1941. znači dva dana posle eksplozije, tako da se ne bavim njegovim nazorima. Ali, zanimljivo je da mu je žena bila katolkinja, a njegov poktret ZBOR je najveće uporište imao u Dalmaciji i Bosni. Onaj ko anatemiše Dimitrija Ljotića anatemiše i Nikolaja Velimirovića, jer su oni bili na istoj ideološkoj platformi. – smatra Arsić.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
