Jedno od najpoznatijih filozofskih pitanja glasi: da li život ima smisla? Albert Kami, jedan od najvažnijih mislioca 20. veka, postavlja upravo ovo pitanje i uvodi pojam apsurda – osećaja koji nastaje kada naša ljudska težnja za redom, smislom i jasnoćom naiđe na tišinu i nerazumnost sveta.
Svet ne odgovara na naša pitanja, a čovek u njemu ne pronalazi konačnu istinu. Upravo u ovom sukobu rađa se apsurd.
Za Kamija, prihvatanje apsurda znači odbacivanje lažnih uteha. Ni nihilizam, koji negira svaki smisao, ni religiozne iluzije, koje obećavaju spasenje, ne nude istinsko rešenje. Umesto toga, čovek treba da prihvati besmislenost života i da živi uprkos njoj – da pronađe slobodu u samom procesu života, u samom trudu.
U tom kontekstu, Kamijev izbor simboličnog lika je Sizif, mitski junak osuđen da zauvek gura kamen uz brdo, samo da bi on potom ponovo klizio niz padinu. To je beskrajni, beznadežni ciklus. Ipak, baš u tom beskraju, Kamije vidi simbol ljudskog života: čovek, poput Sizifa, stalno teži, gradi, stvara, trudi se, iako zna da nema konačnog cilja. Svaki korak, svaki napor, svaka borba – uprkos svojoj uzaludnosti – postaje mesto gde se ostvaruje sloboda i autentičnost.
Gledajući Sizifa kako neumorno gura kamen, Kamije nas uči važnoj lekciji: smisao nije nešto što nam svet daje, već ono što sami pronalazimo u svojim postupcima. Čovek traži smisao u svetu koji ga nema, ali upravo u tom traganju i u svakodnevnom borbenom činu – u guranju vlastitih “stena” – otkrivamo ono što znači biti slobodan i živ. Apsurd života nije prepreka, već poziv na puninu postojanja.
Zaključak Kamija je snažan i paradoksalan: Sizif je srećan. Njegova sreća ne leži u uspehu, već u samom činu – u svesnom prihvatanju života, uprkos apsurdu i beskrajnim ciklusima koje nosi.
