Vest koja liči na one koje smo do juče gledali na izveštajima iz stranih medija, pucnjava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, potresla je ceo region. Deca koja su joj svedočila, verovatno će se dugo boriti sa doživljenom traumom i zato je važno da otvoreno i iskreno razgovaramo s njima, da se pobrinemo da znaju da mogu da nam se obrate sa bilo kakvim strahovima ili zabrinutostima koje mogu imati. Kako možete pomoći detetu ukoliko je prisustvovalo ovakvom strašnom incidentu?
Posledice pucnjave u školi mogu biti izuzetno traumatične i zbunjujuće za decu, posebno za one koji su bili svedoci krvoprolića. Najugroženija su deca iz razreda gde se ova tragedija i dogodila, a kao roditelj ili staratelj, važno je pružiti podršku i smernice kako deci koja su prisustvovala ovako strašnom incidentu, tako i decu koja o ovom dogaćaju slušaju iz medija. Roditelji deteta koje je bilo svedok pucnjave, osim svoje utehe, trebalo bi da uključe i podršku stručnog lica – psihologa ili psihijatra.
Imajte na umu, da ukoliko ste vi zabrinuti i uplašeni, vaše dete će baš kao i vi biti uznemireno. Škola bi trebalo da je sigurno mesto u koje šaljemo decu, okruženje za rast i razvoj naše dece, a kako bi se poonovo uspostavio osećaj poverenja pre svega dece u sigurnost škole potreban će biti veliki rad.
Za početak je važno da im pokažete da je u redu da se plaše, da su tužni ili da su ljuti, kao i da je pojava bilo koje druge emocije potpuno u redu jer je njihov način na koji procesuiraju događaj. Slušajte ih i budite tu za njih, stvarajući im osećaj sigurnosti i sugurnog okruženja. Postarajte se da znaju da vam se uvek mogu obratiti kada imaju pitanja ili nedoumice. Ograničite izloženost medijima, posebno izveštavanje o ovoj nesreći.
Naravno, potražite pomoć profesionalca koji je specijalizovan za rad sa traumama i koji zna kako da napravi strategiju za borbu protiv trauma za vaše dete.
Predlog školskog psihologa kako pomoći deci koja su preživela ili prisustvovala pucnjavi:
Razgovarajte sa njima o tome šta se dogodilo, ali vodite računa da imate proverene informacije (one koje bude izvestio MUP). Probajte da ne podležete senzacionalističkom izveštavanju, jer ćete na taj način i vi i deca biti još uznemireniji
Recite deci da je sasvim normalno da imaju različite emocionalne reakcije na sve što se dogodilo
Pokažite svoja osećanja, jer ćete time deci dati „dozvolu“ da iskažu sopstvena osećanja
Podstaknite ih, ukoliko su sklona tome, da napišu ili nacrtaju ono što ih muči. Ako ne žele, ne moraju da vam pokažu svoj sastav ili crtež
Objasnite im da, ukoliko se pojave, fotografije ili video-zapisi sa uznemirujućim sadržajem, nipošto ih ne prosleđuju drugima
Neka u vama vide osobu koja će ih zaštiti i pružiti im sigurnost
Šta deci neće pomoći:
Izbegavanja razgovora o događaju, kao ni često pominjanje i priča o njemu
Prećutkivanje bitnih i primerenih informacija, ali nikako nemojte zalaziti u nepotrebne detalje
Ponašanje kao da se ništa nije dogodilo, ali ne bi trebalo ni biti preterano okupiran događajem
Potiskivanje vaših osećanja i reakcija, kao i njihovo preterano burno izražavanje, preplavljenost emocijama
Kao što vidite, teško je naći pravu, univerzalnu meru za sve osobe i svu decu, ali bi trebalo ponašati se u skladu sa poznavanjem svog deteta.
Pazite na promene u ponašanju
Deca, kao i odrasli, često prolaze kroz osećaj šoka, besa, tuge, straha i bespomoćnosti, kada saznaju da ljudi umiru neočekivano i brutalno od ruku nekoga ko drži oružje. Međutim, zbog slabije razvijenih komunikacijskih i emocionalnih veština, deca (u zavisnosti od uzrasta i stepena razvoja) izražavaju svoje misli i osećanja drugačije od odraslih.
Deca mogu imati pojačane noćne more, opsesivne misli, nagle promene u raspoloženju i promene u ponašanju. Oni takođe mogu imati razne vrste bolova u telu nakon traumatskog iskustva, a deca koja su posebno uznemirena ili anksiozna mogu pokazati nazadovanje u svom razvoju, popud napada besa, ili čak vraćanja unazad u smislu toaletnih navika ili ostajanja samog u kući ili odlaska napolje.
Važno je tražiti bilo kakve promene u ponašanju deteta, od emotivnih do promena ponašanja. Način na koji se dete predstavlja kod kuće možda nije onako kako se dete predstavlja u školi, supermarketu ili igralištu, pa bi trebalo razgovarati i sa onima sa kojima je dete okruženo.
Neka pričaju o svojim strahovima
Američko psihološko udruženje (APA) kaže da je važno ohrabriti svoju decu da pričaju o svojim brigama. Sva deca, bez obzira na godine, imaju koristi od saznanja da ih slušate. Prvo saznajte šta znaju i pažljivo slušajte informacije koje mogu biti netačne ili preuveličane. Uverite ih na nežan, miran način da škola i policija, društvo povećavaju mere bezbednosti. Ako tačno znate kako će se povećati bezbednost, podelite informacije sa njima i podsetite ih da su bezbedni sa vama kod kuće.
Više studija je pokazalo da trauma iz detinjstva ima više doživotnih i prodornih efekata na psihu mladih u razvoju, kako u smislu njihovog psihološkog pogleda na svet, tako i njihovih fizioloških sistema, koji se nose sa stresom i anksioznošću.
Psihološke povrede se možda neće pojaviti odmah
Imajte u vidu da nekoj deci treba više vremena da odreaguju na tragičan događaj, baš kao i nama. Masovne pucnjave ostavljaju ne samo fizičke povrede, već i psihičke povrede koje zahtevaju lečenje. Za preživele bez ikakvih fizičkih povreda, potrebno je nekoliko meseci da se adekvatno proceni uticaj na njihovo mentalno zdravlje, ali trauma masovne pucnjave može potencijalno dovesti do posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije ili drugih mentalnih i zdravstvenih problema. Potrebno je najmanje mesec dana nakon događaja da se dijagnostikuje PTSP. Efikasne opcije lečenja uključuju psihoterapiju kao što je kognitivno-bihejvioralna terapija i lekove.
Dok mnogi preživeli mogu patiti od simptoma traume koji uključuju flešbekove, anksioznost, tugu, nesanicu, strah i bes, ovi znaci će vremenom početi da blede kako se ponovo upuštaju u socijalne svakodnevne aktivnosti.
A pred školskim sistemom je veliki zadatak povratka poverenja i bezbednosti.
„Izazov je pred školskim sistemom stvoriti deci osećaj bezbednosti u školi. Da se pruži podrška deci koja su nasilju prisustvovala ali i da se vrati osećaj bezbednosti“, rekla je za RTS profesor psihologije i socijalnog rada Jasna Hrnčić.
Institut za mentalno zdravlje u Beogradu je, u cilju podrške porodicama stradalih u masakru u školi, nastavnicima i učenicima, kojima je potrebna psihološka pomoć i podrška, otvorio dve telefonske linije:
063 8681757
063 8682217
Stručnu podršku će pružati i Klinika za psihijatriju UKCS, gde je formiran tim stručnjaka koji će biti dostupan:
066 8300854
a zakazivanje na brojeve :
011 3662124
063 310723
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
