NOVI SAD – Umetnički poziv se sve više svrstava u one nezahvalane, a pored toga sa sobom nosi i određenu odgovornost. U Srbiji je prava „lutrija“ upustiti se u njene vode, jer prečesto upada u drugi plan, te umesto da vas lansira u zvezde ume da vas poput laganog povetarca preda vetrenjačama. Međutim postoje još uvek oni koji uživaju u ovoj borbi sa vetrenjačama i koji kroz svoje stvaralaštvo pokušavaju da ispričaju sasvim obične priče, onih „malih“ i „nebitnih“ ljudi .
Strahinja Mlađenović je reditelj i pisac iz Novog Sada. Bivši je đak Karlovačke gimnazije, a master studije je završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U toku studija je režirao pet kratkometražnih filmova, među kojima su adaptacije pripovetki Danila Kiša i F.M. Dostojevskog, dve celovečernje predstave i dve radio drame, adaptacije priča Gorana Petrovića i Mike Antića. Nakon završenih studija je radio dokumentarne i igrane filmove na domaćoj sceni, kao i predstave i kratke filmove u Ljubljani. Objavio je roman „Locus amoenus“ ili „Priča o dečkonji i devojčurku“ 2019. godine, kao i zbirku priča Slomljeni triptih dve godine kasnije. Kako ističe od životinja najviše voli veverice, a od hrane ne podnosi luk…
Iako često kritikovana, filmska scena u Srbiji je u prethodnih nekoliko godina uspela ono najvažnije, da privoli publiku nazad u bioskope na projekcije domaćih filmova. Ipak još se ne nazire prostor za snimanje autorskih filmova , stoga Mlađenović ima podeljeno mišljenje o trenutnom stanju u srpskoj kinematografiji.
„S jedne strane mi je drago da je poslednjih godina došlo do pojave komercijalnih repertoarskih filmova koji su privukli narod nazad u bioskope. I tu ne govorim samo o filmovima kao što su Južni vetar ili Toma, već i o biseru kao što je Leto kada sam naučila da letim.
„S druge strane, „mali“ filmovi i dalje ostaju van radara publike. Savršen primer za to je izuzetan film Da li ste videli ovu ženu Dušana Zorića i Matije Gluščevića koji gotovo da nije ni imao distribuciju. Pa film Gorana Nikolića Herojikoji je pitanje da li će je uopšte imati. To se ne odnosi samo na debitantske filmove mladih autora – film Strahinja Banović je, pored učešća i nagrada na raznim festivalima, pored jake reklamne kampanje, u distribuciji dostigao zanemarljivu gledanost.“
„Mislim da je pitanje filmske scene nerazdvojno od pitanja ovdašnje publike. A čini mi se da je tu kinematografsko „roditeljstvo“ donekle zakazalo, ali tu krivicu s domaćim autorima dele distributeri stranih filmova koji se ponašaju kao da ništa izvan Holivuda ne postoji (pa čak i uže niše superherojskih filmova budući da je, na primer, gledanost novog Spilberga takođe na zanemarljivom nivou). Naravno da će mladi odrasli na CGI eksplozijama napustiti autorski film posle samo dva minuta.“
Scena u Novom Sadu je u usponu.
„Svako lice ima naličje. U poslednje vreme se otvorio prostor za mlade autore koji ga vešto koriste. Tamo gde ga nema, nastoje da ga načine. U prilog tome ide činjenica da je Novi Sad, koji do pre nekih pet godina skoro da nije ni postojao na mapi naše kinematografije, sada zadobio neku vidljivost, pre svega priznanjima koja su zavredili Heroji radničke klase Miloša Pušića i Kristina Nikole Spasića. U pitanju je tek mali korak napred, ali volje očito ima. A tamo gde ima volje, ima i nade.“
Za sredstva neophodna za izradu projekta većina režisera u Srbiji se okreće Filmskom centru Srbije (FCS). Mlađenović je u nekoliko navrata uspeo svojim projektima da privoli žiri da odvoji sredstva za njihovu realizaciju. Dok neki ta sredstva gledaju kao nagradu, Strahinja ih posmatra kao priliku koja tek treba da se pretoči u nešto više.
„Ne verujem da to možemo nazvati nagrađivanjem. Dati priliku nekome da pokaže šta ume daleko je od neke nagrade, jer tek nakon toga predstoji borba. Ali razumem odakle potiče takva formulacija. I sam sam na neko vreme po okončanju studija potpao pod uticaj tog opšteg mnjenja da sredstva od FCS-a mogu da se dobiju samo preko veze. Ali kada se čovek oslobodi od te početničke ogorčenosti, uvidi da to zaista nije tako. Naravno, ima ponekad takvih slučajeva, ali ima ih u svakom biznisu a nažalost umetnost, pogotovo filmska, danas većim delom jeste biznis.“
„Ne postoji neki recept za dobijanje sredstava od FCS-a. Ne postoje filmovi koji oni vole manje ili više, iz prostog razloga što ne postoje „oni“ (opet se možemo vratiti na temu da ponekad postoje, ali to je zaludno trošenje reči). Za svaku konkursnu kategoriju postoje različite komisije koje se redovno smenjuju, sastavljene od ljudi različitih senzibiliteta i različitog stepena stručnosti. Tako će se desiti da vaš projekat u jednom krugu prosto neće odgovarati senzibilitetu nekih članova komisije. Drugom prilikom članovi možda prosto neće biti dovoljno stručni da prepoznaju potencijal vašeg projekta. To jeste frustrirajuća, ali i sasvim normalna pojava u tom sistemu neprestanog rotiranja članova komisije u jednoj maloj zemlji koja ima dva konkursa godišnje u skoro svakoj kategoriji – nemoguće je svaki put sastaviti komisiju od pet ljudi s odgovarajućim znanjem i senzibilitetom. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da ima i slučajeva kada vaš projekat prosto nije još uvek spreman za realizaciju i procena komisije je sasvim na mestu.“
„Savet koji ja mogu da dam jeste da treba biti uporan. Umesto da ih zasipate idejama u pokušaju da ubodete onu koja prolazi, treba se držati projekta do kojeg vam je zaista stalo. Svaka odbijenica je prilika de se projekat dodatno unapredi, osnaži, iznova promisli. Upornost i požrtvovanost uvek na kraju pronađu put.“
Pozorište je nezaobilazni put svakog mladog reditelja, bar i ako je samo usputna škola za dalje usavršavanje za bavljenje filmskom režijom. Tako je Mlađenović režirao dve pozorišne drame za svoje vreme na Akademiji umetnosti, međutim odlučio je da se oproba i na profesionalnoj sceni predstavama „Srečanje“ i „Uspavana“ koje je režirao u Sloveniji. Reditelj ističe da ima naklonost i ka ovoj formi, ali da bavljenje filmom iziskuje previše snage samo po sebi.
„Nije da ne bih želeo, zaista bih, ali nekako sam se prirodno više okrenuo ka filmu. Čini mi se da su pozorišni krugovi u Srbiji prilično zatvoreni i da čovek mora da se lakta kako bi stupio unutra. Ja sam prosto energiju usmerio drugde. Povrh toga, takođe mi izgleda da je pozorište kod nas u nekoj vrsti stagnacije, sve predstave koje sam gledao (a gledam ih sve manje, nažalost) liče mi jedna na drugu, kao da postoji neka receptura i strahujem da to nije pogodno tlo da se na njemu razgrana neki novi jezik u ovom trenutku. Možda grešim, to jest nadam se da je tako i da će mi se uskoro ukazati neka prilika koja će sve to osporiti.“
Svedoci smo toga da je publika sve više naklonjena „sedmoj umetnosti“ dok je pozorište nalik starijem bratu, koji je upao u senku onog mlađeg, savremenijeg i atraktivnijeg brata. Postavlja se pitanje da li se i pozorišni reditelji u Srbiji nalaze u senci filmskih?
„Ne bih rekao da su pozorišni reditelji potcenjeni. Potcenjena je čitava kultura, svugde, to je druga stvar. Štaviše, rekao bih da su pozorišni reditelji u boljoj poziciji od filmskih. Kada radite na filmu, gotovo uvek ćete se naći u situaciji gde birate hoćete li zaraditi ili će vaš film izgledati kako treba, kako ste ga zamislili. To je izuzetno skupa umetnost. S druge strane, u pozorištu veoma lako (uslovno rečeno) možete da izrežirate predstavu kakvu ste želeli i da zaradite pristojan honorar. Ukoliko ste ušli u te krugove i često dobijate režije, to je umetnički poziv od kojeg je, verujem, moguće živeti, dok je film više hobi pored kojeg morate imati stalne prihode. Bergmanove reči i dalje stoje: Pozorište je verna supruga, a film skupocena ljubavnica.
Osim za dve gore pomenute predstave, Mlađenović je režirao i kratki film „Griža savest“ u Sloveniji, gde se na drugačiji način posmatra filmska i dramska umetnost.
„Bilo je to prelepo iskustvo. Mislim da je ključna razlika pristupa filmu u publici koju sam ranije pomenuo. Dok sam bio tamo, primetio sam da su komercijalni bioskopi uglavnom prazni, dok recimo Kinodvor u Ljubljani vrvi od posetilaca, gde na redovnom repertoaru možete pogledati filmove evropskih autora. Čini mi se da tamo vlada i neguje se kultura filmofila, pre svega među mladima, ali ni starije generacije ne zaostaju. To u startu čini pogodno tlo za slovenački film, što ne znači da sama produkcija nije borba kao i kod nas.“
„U pozorištu jesam radio a i često ga posećivao, i to je bilo veoma prijatno iznenađenje. Prednost u odnosu na Srbiju ogleda se u prilično rasprostranjenoj andergraund pozorišnoj sceni koja ima svoju publiku i po kvalitetu nimalo ne zaostaje za državnim pozorištima, čak ih često prevazilazi. Čini mi se da mladi pozorišni reditelji tamo imaju veći prostor za istraživanje i traženje novih izraza, koji zdušno koriste.“
Kao scenarista i koreditelj kratkog dokumentarca „Zvuci“ Mlađenović je sa Predragom Radonjićem 2016. godine učestvovao na projektu o Srpskoj bogosloviji u Prizrenu. Kao studentu na master studijama Akademije umetnosti, bila je to jedinstvena prilika za sticanje rediteljskog, ali i životnog iskustva.
„Bilo je to svojevrsno vatreno krštenje. Zgrabio sam priliku za prvu profesionalnu filmsku režiju i prvi put se obreo na Kosovu. Nakon dana zajedničkog planiranja i priprema, ostavili su me samog na nedelju dana sa opremom u Prizrenu gde, mimo učenika i učitelja Bogoslovije o kojima smo snimali film, žive možda još samo dve-tri osobe srpske nacionalnosti. Glave ispunjene pričama o životu na Kosovu koje su u našim umovima dosegle dimenziju nekog mita, prvih nekoliko dana sam umirao od straha. Ali ubrzo sam se opustio okružen mladim polaznicima Bogoslovije i, naravno, čitavo snimanje je prošlo bez ijednog incidenta. Nikada nisam video toliko divnih, entuzijastičnih mladih ljudi na jednom mestu i taj projekat će mi večno ostati u lepom sećanju.“
U poslednje vreme sve je više filmova koji se bave osetljivim temama, na istorijsko „osetljivim područjima“, sve je češći trend prisećanja preko ekrana na stradanja srpskog naroda.
„Donekle mogu da razumem razlog za nastanak filmova o stradalništvu, mada ne bih mogao da ga opravdam u svom radu. Srećom, nisam pozvan o tome da sudim, niti sam pozvan da dovodim u pitanje njihovo postojanje. To bi bilo kao da neko dovodi u pitanje postojanje Spilbergove „Šindlerove liste.“ Ima tema koje nikada ne bih obrađivao, ali ne zato što mislim da su nebitne, već prosto zato što ja nemam ništa o njima da kažem. Tako je i u ovom slučaju.“
„Jedino što mogu da kažem nakon gledanja nekolicine tih filmova (u pitanju je zaista mali broj), jeste da mi se čini kako su previše uopšteni. Nekako mi tu nedostaje sudbina pojedinca. Što se tiče posmatranja na nivou trenda, to je uvek rđava stvar. Trend je potrošačka, ne estetska tvorevina, te je time poguban u svakom obliku umetnosti.“
Poznati stereotip je da filmski obrazovani ljudi gledaju samo kvalitetne filmove, da priznati pisci čitaju samo vrhunsku literaturu… Ipak Mlađenović ističe da su „treš“ forme neophodne za razvoj umetnosti i da se takvi filmovi sa vremena na vreme nađu i na njegovom „repertoaru“.
„Mislim da kinematografija treba da bude raznovrsna i nikako ne sme da se pretvori u elitističku umetnost, iako je delom takva sama po sebi zbog skupoće proizvodnje. Zabava je od samog početka bila i zauvek će ostati bitan deo filmske umetnosti. Rado bih se i sam upustio u režiranje nekog treš filma kada bi prilike u Srbiji to dopuštale. Ali naša zemlja nema izgrađenu industriju zabave i sva sredstva koja dobijate za film potiču od poreskih obveznika, što sa sobom nosi ogromnu odgovornost. Ali što se gledanja tiče, mislim da raznovrsnost može samo proširiti vidike i da tu nema izuzetka. Rečima Vernera Hercoga: umetnik ne sme da odvraća pogled.“
Za svoj master film Mlađenović se 2016. godine upustio u režiju svog prvog dugometražnog filma „Ona je živa“. Iako priznaje da je u tom trenutku ovaj projekat bio „prevelik zalogaj“, ističe da se ne kaje zbog svoje odluke.
„Taj film je bio ubistveno ambiciozan, kako produkcijski tako i idejno, što je, naravno, izrodilo pregršt mana. S ove udaljenosti vidim da bi mi bilo mnogo pametnije da sam kao master projekat odabrao da uradim kratak film u skladu s tadašnjim mogućnostima, ali ipak nimalo ne žalim tu odluku. Pre svega zbog sjajnih ljudi glumačke i autorske ekipe koji su se okupili oko tog projekta zbog kojih mi je to i dan-danas, uprkos mukama kroz koje smo prošli, jedan od najdražih setova.“
„Povrh toga, mislim da smo svi mnogo naučili tokom snimanja tog filma, pre svega na greškama. A i kada na master studijama prođeš kroz golgotu snimanja dugometražnog igranog filma, stekneš određenu izdržljivost koja ti je kasnije i te kako od koristi. Smatram ovaj film prvim bojištem koje sam preživeo shvativši jednu od najvećih lekcija u samom početku – bez drugih ljudi reditelj je niko i ništa.“
Najskorije ostvarenje Mlađenovića, kratkometražni film „Svašta“, govori o dugoj i neiscrpnoj ljubavi, koja čak ni u ogledalu starosti ne priznaje nemoć. Upravo u ovim motivima naš sagovornik pronalazi inspiraciju.
„Mislim da se dosta toga može naučiti od starih ljudi. Ko vam može više približiti ljubav od para koji je svoj vek proveo zaljubljen? Stare osobe poseduju neku staloženost, mirnoću, lišene su bezglave užurbanosti mladosti, u njima se život nekako iskristalisao, pročistio, te su nalik površi mirnog mora na kojem je i najmanje mreškanje nabijeno značenjem.“
Međutim danas filmovi o ljobavi starih osoba, retko završe na bioskopskim repertoarima, a još ređe ispune sale. Mlađenović ističe da ne pokušava da „prevaspita“ ovdašnju publiku i da njegovi učestali autorski filmovi ne treba da se shvataju kao nastupi revolta trenutnoj komercionalnoj sceni.
„Svakako nije u pitanju bunt, čak vidim to kao neku vrstu mane. Ne kažem da me ne dotiče to što se filmska umetnost sasvim izvitoperila u biznis, ali prosto je takvo vreme i na tebi je kao autoru da pronađeš publiku. Bunt bi bio zaludan kao da odbijaš vodu i hranu. Nijedan film ne može da preživi bez publike. Sada se vraćamo na onu priču odgajanja te publike i ne bih da se ponavljam. Stvar je u tome da ja prosto ne znam da pričam priče do kojih mi nije stalo, ma koliko one bile „u trendu“. To je nesumnjivo mana sa profesionalnog stanovišta, te ovo pitanje pomalo doživljavam kao pokudu.“
„S druge strane, naša kinematografija je isuviše mala da bi bila zaista komercijalna. Čak i komercijalni repertoarski filmovi koje sam pomenuo na početku ne zarade, ne vrate uloženi novac. Ono što je bitno jeste da tvoja priča pronađe put do publike, domaće i strane. I dalje mislim da je tu nekako najbitnija iskrenost. Prezirem podilaženje, jer publika nije glupa. Prosto je navikla na određene stvari, te mislim da je trik da ono nepoznato postepeno predstavljaš u ruhu poznatog. Dug je to proces, ali ka tome težim.“
Mlađenovićev debitanski roman „Locus amoenus“ izabran je za jednog od pobednika konkursa Matice srpske za prvu knjigu. On ističe da su teme koje obrađuje na „platnu“, vrlo slične onima koje mu daju inspiraciju za pisanje književnih dela.
„Posedujem određeni skup interesovanja koji se, naravno, vremenom proširuje, ali više je to nalik krugovima u vodi nego neobuzdanom bujanju nekog vrta. Hoću da kažem da postoji neki epicentar interesovanja koji je uvek polazna tačka u bilo kom mediju. Što se konkretno tiče romana „Locus amoenus“, njegova klica je bila scenario za dugometražni film koji sam pisao sa Uglješom Šajtincem (što znači da je to u neku ruku i njegov roman). U toku pisanja smo se postepeno dosta odaljili od inicijalne priče kako bismo se približili filmskom jeziku. Ostavili smo prvobitnu verziju za sobom a ja nisam imao srca da dopustim da ona tavori u fioci i nikada ne pronađe put do publike, te sam je pretočio u roman kao podesniju formu.“
Mlađenović nam otkriva i koji su najveći izazovi kod prelaska iz režiserskih „cipela“ u piščeve.
„Gramatika, haha. Šalu na stranu, pisanje tog prvog romana je išlo zaista glatko. Do vremena kada sam seo da ga napišem već sam se bio sasvim saživeo sa pričom, gotovo sam živeo s likovima tri godine, imao sam skelet u vidu scenarija. Pretakanje u formu romana nalikovalo je davanju indikacija zamišljenim glumcima koji bi onda udahnjivali život likovima a ja beležio svaki njihov pokret, pogled, uzdah. U romanu unutrašnji život likova dolazi mnogo više do izražaja. Otada često to radim, što se možda nadovezuje na prethodno pitanje – kada dođem do određene ruke scenarija, pretačem to u književnu formu kako bih bolje upoznao unutrašnji svet likova, pa se vraćam na scenario.“
Nakon uspešnog debitanskog romana, Mlađenović se 2021. godine upustio u pisanje zbirke priča „Slomljeni triptih“, koja mu je donela nagradu na Somborskom književnom festivalu za drugu knjigu. Iako kraće po formi, pisac priznaje da su priče predstavljale veći izazov od romana.
„Uvreženo je mišljenje da je kod pisanja romana u pitanju veći zamah pa da je time ono teže od pisanja kratkih priča. Ne bih se složio s tim. Eto, na primer ja imam problem da ostanem sažet. Veoma mi je teško da napišem priču na tri stranice, maltene mi se svaka preobrazi u novelu. Mislim da je to isto kao i kod filma. Jedan motiv je teže razraditi na nekoliko stranica ili u deset minuta, nego na dvesta strana, u sat i po vremena ili deset epizoda serije. Zbog toga i nastojim da pišem kratke priče i snimam kratke filmove, tako se stiče veština. Zbirka priča predstavlja dodatni izazov, ukoliko nisu takozvane „sabrane priče“ – treba isplesti zajedničku nit, vezivno tkivo za određeni broj možda ne toliko drugačijih, ali ipak odvojenih svetova.“
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
