Legendarni Vujas je govorio o ratu, Reku, Partizanu, porodici i zlatnim delfinima
Malo je sportista koji se mogu pohvaliti da su osvojili sve što je Vladimir Vujasinović, ali u toj kategoriji ih još i ima, ali još ređi su oni koji kod navijača bivšeg kluba bude poštovanje i godinama kasnije, iako su bili samo još jedan stranac koji postiže golove i podiže trofeje. Onih, koji su igrali za oba beogradska večita kluba, na čiji pomen imena se budi strahopoštovanje, gotovo da ni nema.
Sa legendarnim vaterpolistom i mladim trenerom koji je nagovestio da ga čeka sjajna karijera, Vladimirom Vujasinović, razgovarali smo na njegovom radnom mestu, bazenu. Od 2019. godine to je 11. april, a Vujasinović sa uspehom vodi prvu ekipu Novog Beograda. Vremena za razgovor pronašao je u pretrpanom kalendaru, pred put u Gruziju, na meč Lige šampiona.
-Decembar provodim radno. Inače je mesec gde radimo uvek podosta, završava se prva trećina sezone, završnica Kupa, tako da uvek je to mesec gde se poprilično radi – kazao je Vujasinović, dok smo birali mesto gde će se nabolje “slikati”.
Kada razgovarate sa ljudima iz sveta vaterpola, uvek je interesantno dotaći se njihovog, svačijeg i našeg Partizana. Vlada je dane sreće proveo sa crno-belom kapicom, kasnije je bio i trener ekipe, a sada je usledio okršaj sa njima u polufinalu Kupa Srbije. U međuvremenu, kada vi budete čitali ove redove, Novi Beograd će slaviti nad crno-belima, a na korak od trofeja, zaustavio ih je kragujevački Radnički.
-Uvek ima emocija, ali je minimalna, određena doza, zato što svi mi radimo svoj posao najbolje što umemo, nastupamo za različite boje, generalno nema tu milosti. Tako je u sportu i jedini pravi način razmišljanja je takav i ne možeš da funkcionišeš drugačije.
Ali, pre nego što smo nastavili da pričamo o sadašnjem trenutku, odlučih da sagovornika vratim na početak i priču o rodnoj Rijeci i prelasku u Beograd, dok se Jugoslavija raspada i Balkanom bukti rat.
-Meni je bilo jasno da ću jednog dana da promenim sredinu, zato što se riječko Primorje tada nije takmičilo na vrhunskom nivou. Stiglo je malo ranije, zbog ratne situacije i ostalo, ali svakako da je bilo neophodno u jednom trenutku. Posle, dolazak u Beograd, bilo je kao i u sve u životu, kao danas kad bi menjao sredinu, pa imaš jednu fazu privikavanja na sredinu u koju stigneš. Tako je bilo i tad kad sam imao 18 godina, jedino što tad mlad čovek drugačije proživljava, nego kao stariji. Ali, brzo je sve to leglo na svoje mesto, ipak smo kolektivan sport i dosta se družimo kao vaterpolisti, i van bazena provodimo vreme, brzo se to uhodalo.
Već posle nekoliko meseci sam se osetio kao svoj na svome i posle je sve išlo svojim tokom. Mada, i taj dolazak u Beograda, gledano sa ove tačke, kada imam skoro 50, bila jedna prolazna stanica. Jer vrlo brzo sam posle toga otišao u Španiju na tri godine, bio u Italiji na 10 godinu, pa se vratio ponovo u Beograd, pa u Italiju, pa u Beograd, pitaj Boga gde će da se završi – pomenuo je Vujasinović države u kojima ga je vaterpolo slao, nakon čega je usledilo još jedno prekidanje i konstatacija “Uvek ste se vraćali u Beograd”, a usledio je komentar koji je izvukao osmeh na licu velikog sportiste – Zato što mi je žena iz Beograda.
A onda je usledilo objašnjenje pojma rat i kako je uticao na tada osamnaestogodišnjeg mladića.
– Rat kao rat, sva sreća nije imao nekog velikog uticaja na moje odrastanje, jer nisam bio učesnik rata. Indirektno, uticale su one sankcije. Tada sam bio u Beogradu, najlepši deo beogradske istorije možda, od 1992. do 1995. godine su trajale sankcije, ja sam 94. otišao za Italiju i sigurno da su uticale mnogo i profesionalno. Život je bio dosta težak, živelo se u jednom haosu i onaj ko je preživeo to, može i da prepriča, ovaj koji nije, nikad neće moći ni da razume.
Uglavnom, jedno veliko životno iskustvo tada i na taj način je rat uticao na moje odrastanje, ali sva sreća niti sam ja učestvovao, niti su moji, van rođaka koji su odrasli i živeli u kninskoj Krajini do Oluje, niko drugi nije bio. Tako da barem s te strane sam bio miran.
Usledilo je vraćanje na sportske teme, te objašnjenje kako je Vladimir Vujasinović završio u Crvenoj zvezdi i ko je zaslužan za takav rasplet.
– Tata je imao ulogu u smislu što je otišao da pregovara. Dogovorio je taj ugovor sa Crvenom zvezdom. Pričao je i sa ljudima iz Partizana, Zvezda je bila konkretnija, tako da sam došao u Zvezdu. Dolazak sa 18 godina, klinca, bez familije, bio sam jedno 5,6 meseci sam, pa su posle došli i moji. Sigurno da nije bilo jednostavno, ali ja nisam bio ovde sam, imao sam prijatelje s kojima sam se viđao, stekao sam i prijatelje iz ekipe s kojima sam provodio vreme, posle toga bile su i neke pripreme za Barselonu, za Olimpijske igre na koje nismo otišli i tako.
Bilo je mnogo dešavanja koja te usmere da sve to prođe mnogo jednostavnije. Zbog tog ratnog okruženja, telefonske linije nisu radile, nisi mogao da se čuješ sa svojima i to je maltene bilo nemoguće. Bilo je stvari koje su mi nedostajale, ali živ se čovek i na to privikne.
Gde god da je igrao, Vujasinović je veoma brzo sticao status legende. Ne radi se tu samo o učinjenom u bazenu, već je i do neke harizme i poruke koju je slao van bazena, te i ne čudi što je počasni gradonačelnik Reka. Po odlasku iz malenog mesta kraj Đenove, ubrzo se vratio, na fajnal for Lige šampiona. Osvojio je trofej pobedom nad tada velikim favoritom i jednim od najboljih klubova ikada, a navijači su bili oduševljeni što ponovo vide Vladu, pa i sa kapicom drugog kluba.
Vujasinović ipak svoj status vezuje izričito za rezultat kluba.
– Sve je to vezano za rezultat. Meni se potrefilo, eto malo i sreća, možda i delom moj kvalitet, delom kažem, da sam uvek imao sreće da dolazim u ekipe koje su bile odlične, koje su imale klubove koji su imale velike ambicije u tom trenutku kada sam dolazio kod njih. Recimo taj odlazak u Barselonu se poklopio sa dolaskom mladih i izuzetno kvalitetnih španskih igrača i sa odličnim trenerom, sa mnom je stigao i Šoštar , koji je bio najbolji golman sveta i onda smo u prve tri godine uzeli sve i tada lako sve prelazio u legendu. Lako ljudima kad odeš ostane taj period koji je bio jako uspešan i onda te doživljavaju na drugačiji način. Mene je to pratilo kroz celu karijeru.
Bila je jedna doza sreće, a i ja sam negde birao, pogotovo kasnije, te neke sredine, možda između i razlike u ugovoru, sam išao u neke sredine gde sam prepoznavao da je prava sredina, gde ću da ostvarim i neke lične ambicije, mislim na rezultat, na uštrb možda nekog većeg ugovora. I onda i zbog toga, možda su ljudi prepoznavali da gde god da nastupam i za koga god, to da bude poštena sportska priča od početka do kraja. Nisam se bavio velikim relacijama, nisam vodio neki socijalan život pored samog bazena, nisam taj tip, nije to deo te priče, nego jednostavno ono što su ljudi videli, šta sam radio u bazenu i to su vrednovali na taj način.
Ali, od svih tih svetskih metropola, malenog Reka i Beograda, gde je zapravo bio dom…
– Svugde, na svoj način. Ima dobrih i loših strana, gde god da se pojaviš i igraš i uvek ima i problema i super stvari. Kao klincu mi je bilo super u Barseloni, zato što se pogodilo da je ekipa manje-više isto godište, generacijski približni i imali smo približno ista interesovanja, tako da smo jako lepo živeli zajedno te tri godine u Barseloni. U Rimu, s druge strane, dobio sam prvo dete, i ostao je u sećanju koje je potpuna suprotnost od Barselone – kuća, mir, tišina. Beba u kući, potpuno drugi život.
A posle tog Rima, dolazi Reko, gde opet sin postaje stariji, samostalniji, gde ponovo počinješ da živiš neki život van bazena, mislim na ekipu. U Reku sam proveo sedam godina i sigurno da je to period i igračke zrelosti i jedan stepenik više, jedne ljudske zrelosti, mislim na situaciju familijarnu, kod kuće i to je sigurno jedan period koji mi je obeležio karijeru – taj period u Reku od sedam godina.
Nakon sedam godina u Reku, usledio je povratak u Partizan, koji je tih godina imao okosnicu reprezentacije u svojim redovima, napadao i osvajao trofeje, ali falila je ta Liga šampiona.
– Vratio sam se da bih završio karijeru – kazao je Vujasinović, te se odmah ispravio: – Zapravo, vratili smo se za Srbiju da bismo proširili porodicu. To je bio jedan od razloga, a drugi je bio, pošto sam imao 35 godina, da već polako razmišljam o budućnosti i u tom trenutku je Partizan bio jako stabilan klub, sa velikom ambicijom i davao mi je neku sigurnost da posle karijere ostanem u vaterpolu, bilo je pitanje na koji način, ali nisam bio baš 100 posto siguran šta će to da bude.
Vratio sam se na dve godine, ali pošto sam bio fizički dosta dobar, ostao sam četiri. Tako da sam karijeru završio u Partizanu sa 39 godina. Plan je bio da postanem direktor kluba, neki dogovor, ali pošto smo ostali u tom trenutku bez trenera, bilo mi je ponuđeno da postanem trener prvog tima. U tom trenutku je izgledalo jedino pravo rešenje, onda sam eto pristao, pošto se te stvari se u našem sportu ne odbijaju. Nešto se odbija, nešto ne, a ovo se ne odbija, tako da sam eto završio u trenerskim vodama.
Konstatujem da je eto slučano postao trener, nakon čega je usledio potvrdao odgovor i obrazlaganje:
-Siguran sam bio da ću da ostanem uz vaterpolo na bilo koji način, jedino što nisam bio siguran koji je to put kojim sam trebao da krenem i onda te sam život tako baci kad nisi siguran, levo ili desno – dodao je uz osmeh.
Veliku ulogu u karijeri Vujasinovića imao je Igor Milanović, po mnogima najbolji vaterpolista sveta svih vremena. Igor i Vlada su igrali zajedno, bili rivali, a potom je Milanović i trenirao Vujasinovića. Imao je od koga i pored koga da “peče” zanat.
– Igor je legenda srpskog vaterpola, ja sam igrao sa njima, bio mi je i trener, čak i funkcioner. Jedan od ljudi s kojima sam ja odrastao i koji i dan danas ima veliki uticaj na sve ovo što se dešava oko nas. Spomenuo sam Šoštara, on i Milanović su deo generacije koja je iznela srpski vaterpolo 80. i 90. godina. Sigurno da su i jedan i drugi imali veliki uticaj na moje odrastanje. Ovo govorim zato što, u isto vreme kada je Igor trener Partizana, nisam ga nasledio nego je on dao ostavku malo pre toga, a onda je pomoćni trener Uroš Stevanović, sadašnji trener Radničkog iz Kragujevca, preuzeo prvi tim, koji je doduše bio dosta mlad i onda sam ja od Stevanovića preuzeo prvi tim.
Ali sve vreme je Šoštar predsednik kluba. Dosta je tu ljudi uključeno u sve to i svi su oni, kao što se ja nadam da je i moja generacija uticala na ove današnja momke, tako su i tri stariji momci uticali na mene i celu našu generaciju – naveo je Vujasinović, te je razgovor usmerio ka reprezentaciji i onim pričama ljubitelja vaterpola, da su kraj njegove generacije sazrevali sadašnji olimpijski šampioni.
-Kad se priča o tim stvarima, mi dosta forsiramo s pravom, da smo to mi, u smislu da smo izgradili jedan sistem u vaterpolu, koji funkcioniše, da smo izgradili odnose koji, nismo napravili ni moja generacija, ni Šoletova i Igorova, nego neki pre njih su to izgradili i mi to nasleđujemo i u nekoj našoj obavezi je da to prenosimo na mlađe i ja se nadam da će ova generacija, evo sad je već polovina završila sa reprezentacijom, da to prebace na još mlađe i tako dalje. To je jedna od tajni, ako postoje tajne, ne postoje, nego jedna od tajni uspeha svih ovih godina, jer mi postojimo jako dugo i nekad su to rezultati malo slabiji ili malo bolji ali u kontinuitetu smo u vrhu svetskog vaterpola od 64. godine.
Evidentno je da je reč o sistemu…
-Kad pričamo o tim stvarima, mislim da svi mi imamo tu neku zaslugu, ali mislim da je ta zasluga više ta kolektivna atmosfera koja se napravi, koju prolazi, bar taj vrhunski deo igrača koji prolaze kroz pripreme, trenere, kroz saigrače, odnose koji nisu lako da se stvore, ali nije lako ponekad nekim igračima da ih prihvate. Ima recimo dosta igrača koji nisu mogli da prihvate i koji nikad nisu postali deo sistema i koji nikad i nisu zaigrali za reprezentaciju, jer jednostavno nisu bili tog kapaciteta da se prilagode tim nekim stvarima što je izuzetno bitno kod nas.
Da li to ima veze sa radom u mlađim kategorijama?
-Pa sve ima veze, ali mislim da nisu svi ljudi isti. Bilo je dosta talenata koji nisu uspeli da se uklope i jednostavno nisu uspevali da postanu igrači kao što su mogli da postanu zbog toga što ovde postoje neka interna pravila, i ponašanja i treninga i još milion drugih stvari koje moraju da se ispoštuju da bi uopšte bili tu da se takmičite, pogotovo sa kapicom Srbije.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
